Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

477

Међутим, то само на први поглед тако изгледа, јер сличне појаве постоје и у другим земљања. Постоји неколико чланака у новијој совјетској правној литератури, посебно у часопису „Советское государство и право “ који су принципи ј елног карактера и расправљају посредно или непосредно питанье појма права или нека друга из њега изведена питана. Такав je случае са чланком А. Е. Скрипилева: Правый погледи Г. В. Плеханова („Сов. гос. и право“, 1956, бр. 10, с. 17—27); JL И. Дембоа, О принципима стварања система права („Сов. гос. и право“, 1956, бр. 8, с. 88 и сл); Б. С. Тадевосјана, Нека питана совјетског права („Сов. гос. и право“, 1956, бр. 8, с, 90—108), итд. И у западној правној литератури, релативно новијег карактера, постоје чланци који разматрају проблем суштине права. Ja ћу навести, на пример, чланак Пола Рубијеа (Paul Roubier: Le rôle de la volonté dans la création des droits et des devoirs, „Archives de Filosophie de droit“, Paris, 1957). Ja мислим да све то доказује да постојеће дефиниције права у већој или мањој мери не задовољавају у данашњим условима и да je нужна последила процеса развитка друштва на савременој етапи, тражити и покушати да се у вези са новим условима, специјално када постоје поред капиталистичких земаља и социјалистичке земље и земље ослобођене колонијалног ропства пронађе појам права који ће више задовољавати од постојећих. Због тога сматрам да и питање општег појма права, које je покренуто у оквиру наше секције, заиста представља једно питање које заслужу je пуну пажњу. Не због неке апстрактне дискусије него због улоге и значаја које право треба да данас има у савременим условима, у унутрашњрш и међународним оквирима, а посебно у нашој земљи. Осврнућу се најпре на постојеће дефиниције права, које су углавном изложена и од стране друга Врачара у његовом реферату или, ако хоћемо другојачије да га назовемо, у тезама о појму права. Постоје две врсте дефиниција права односно две врете појмова права. Као што je то друг Врачар већ истакао, прва врста je она која везује појам права за правку технику. То je нормативистичка дефиниција, која каже да je право „скуп норми, чија се примена обезбеђује државном принудом“. Ова врста дефиниција упућује на то да право не подлеже законитостима друштвеног развитка којима подлежу остале друштвене појаве односно да je независно од тока друштвеног развитка и конкретних друштвено-економских услова. Типичан пример за ту врсту дефиниција je Келсенова дефиниција о праву, за које и сём каже да „право само проистиче из права“. То, мислим, не може бити перцепција стварности и не одговара ономе што заиста у животу право представља, мада не значи, с друге стране, да као један од елемената тај нормативни елемент ове појаве не треба да дође до изражаја у појму права. Другу врсту дефиниција чине у ствари оне дефиниције по којима je право једна специфична друштвена појава. Од ових дефиниција, најприкладнија je дефиниција права Голунског и Строговича. По Голунском и Строговичу право je: „Скуп правила понашања (норми), прописаних или санкиционисаних од државне власти, која изражавају вољу владајуће класе, чија се примена обезбеђује принудном силом државе у циљу заштите и развитка друштвених односа и система подесних и корисних за владајућу класу (С. А. Голунски и М. С. Строгович: Теорија државе и права, Загреб, 1946, с. 136). Ова врста дефиниција дакле упућује на условљеност права мислим, на друштвено-економску условљеност: да оно има, свој настанак и развитак који није одвојен од законитости друштвеног развоја уопште и да врши известан повратан утицаја на тај развој. То значи да већ сама таква врста дефиниција (у већој или мањој мери) упућује на то да утицаје те законитости треба истражити и кад се оне открију, до танчина испитивати последние права у погледу животных односа и из-