Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

491

формулисању теоријског система социјалистичке привреде полазе од претпоставке непостојања друштвене интервенције у привредни живот ■— јер je такву претпоставку имао и Маркс, иако данас свесни фактор у привредном животу представља објективну чиььениЦу не само у социјалистичким већ и у капиталистичким земгьама. Нема никакве сумше да je одређено тумачење марксизма отежано чињеницом да дела класика нису писана по неком унапред одређеном систему, тако да и по форми чине једну логичку и до краја разрађену целину. Многа питаша разрађена су на више места а о неким се може закључивати само на посредан начин. Али исто тако нема сумње да међу делима Маркса и Енгелса постоје радови (или њихови делови) који имају општи карактер и радови који су писани имајући у виду одређене услове који одређују границе њихове применљивости. Мислим да међу радовима општег карактера једно од најзначајнијих места заузимају „Предговор“ и „Увод за критику политичке економије“. Да не дужим са овим, чак.да Маркс није ништа друго дао сем „Предговора“ и „Увода“, односно да није ништа друго написао сем оног фамозног цитата који можемо срести у свим делима која се баве друштвеним појавама a који починье са; „Општи резултат до кога сам ja дошао и који 'ми je када сам већ дошао до аега, послужио као путоказ у мојим студијама, може се укратко овако формулисати (2), мислим да су у ньему дате основне премисе дијалектичког погледа на друштвени развој на основу којих се може формулисати и историјско-дијалектичко схватање права и одредити његово место у развоју друштва. Друго, рекао бих нетто о дефинисању права као скупа норми санкционисаних организованом санкцијом државе како се право најчешће дефинише. Иако ова дефиниција као веома једноставна изгледа сасвим прихватљива тако да се њом најчешће и служимо,, мислим да она умногоме осиромашава појам права еводећи га на један од елемената који га конституишу. Моје познавање теорије права није такво да бих могао да дефинишем нормативистичко схватање права односно да кажем да ли je управо то нормативизам или ни je, али мислим да се такво дефинисање појма права може озбшьно нападати. Анализа, таквог одређивања појма права показује да je у њему оно што се објашњава објашњено самим собой односно није уопште објашњено. Наиме, ако правне норме дефинишемо као правила понашаља заштићена монополом физичког насильа државе а право као скуп таквих норми, излази да смо право дефинисали као скуп правних норми. На тај начин, иако може изгдедати да je то само моја формалнологичка конструкција, ми смо категорију (право) извели из атрибута (правый, јер постоје и друге норме) који je изведен из ње саме. Такав начин дефинисања појма права се отуда према мом мишљењу не би могао прихватити. Мислим да нема никакве сумње да у односу правонравна норма, право представља теоријски приус и да се зато право не може дефинисати као скуп правних норми. Уколико ине прихватюдо овакво формалнологичко побијање таквог дефишгсагьа права мислим да се право ни по својој садржини не би могло тдко дефинисати. Право представља посебну облает друштвеног живота људи, један облик друштвене организације људских заједница на одређеном стушьу њиховог , развоја, један систем у коме поред правних норми постоји и читав низ других елемената без којих право не може постојати нити се може схватити. У том смислу, мислим да би се дефиниција коју у тези (ХШ) даје друг Врачар (право као облик политичког конституисања глобалног друштва) могла узети као полазна основа за формулисање једног комплекснијег појма права. Као основа зато што у њој пре снега нису дата битна обележја права (изразом „специфични поредак“ ни je дата и садржина права), и, с друге

(2) Карл Маркс; Прилог критици политичке економмје, Веоград, Култуоа, i960, с. 9. ’