Анали Правног факултета у Београду

492

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

стране, зато што се у њој по мом мишљењу некритички преузете извесне формулације за које у већ постојећој терминологией постоје адекватнија решења (глобално друштво ми много чешће називамо друштвеном заједницом, друштвом у целини или једноставно друштвом, политично конституисање обликом друштвене организације, итд.), о чему ће касније бити више речи. Најзад, било je изражено и мишљење да у извесним дисциплинама, у грађанском односно имовинском праву, право у ствари не регулише друштвене односе већ кретање имовине. Мислим да ce овакво одређивање садржине права, чак ни са становишта појединих дисциплина не може прихватити јер за полазну основу има не суштину већ појавни облик ствари. Појава размене као облика повезивања издиференцираних и осамостаљених привредних субјеката која карактерише робну привреду, заиста ствара привид да се на тржишту размењују предмета односно да критеријуми на основу којих се робе доводе у квантитативен однос произилазе из њиховог материјалног облика. Међутим, дубл>а анализа показује да се вредност роба као критеријум на основу кога се оне међусобно размењују ни у ком случају не може извести из њих самих (тј. као ствари) већ једино из чињенице да су резултат рада и да представљају форму испољавања друштвених односа који настају између њихових власника. Вредност, отуда, није ништа друго до „производни однос издиференцираних и међусобно осамостал>еиих произвођача квантитативно изражен кроз однос њихових производа“ (3). Другим речима, промет роба фетишизира друштвене односе дајући им материјално обличје. На идентичан начин се у грађанском праву ствара привид да право регулише кретање имовине а не друштвене односе. Да je то тако јасно произипази из самог појма имовине. Имовина je друштвени појам, у крајњој линији друштвени однос, а не матери ј алии, технички појам. Имовину не можемо дефинисати као прост скуп ствари (добара), нужан елемент за њено дефинисање je субјект, физичко или правно лице. Механички скуп ствари које нису повезане припадањем истом субјекту не може бити носилац права ни обавеза, па отуда ни предмет правног регулисавьа. Отуда нема сумње да и у грађанском праву право регулише друштвене односе льуди, и то односе који настају у вези са материјалним добрима (имовином) а не кретање имовине. П. Право у светлу односа друштвене основе и друштвене н адградње. Право као део друштвене надградње je свакако најважнији аспект са кога га економист може посматрати. Међутим, одређивање његовог места у том склопу претпоставља дефинисање односа друштвене основе и друштвене надградње уопште. Иако je овај однос, у који овог пута немам камеру да се упуштам, предмет разматрања скоро свих уџбеника који се баве другатвеним наукама, иако скоро нема студента који неће моћи да каже да се односи у друштвеној надградљи формирају у зависности од односа у друштвеној основи, не 6и се могло рећи да су у нашој теорији ова питања до краја рашчишћена. Имао сам прилике да током прошле године на страницама Гледишта прочитам један напис о тумачењу односа друштвене основе и друштвене надградње у нашим уцбеницима, као и одговор на вьега (4), па иако се не бих могао сложити са свим што je тамо речено, мислим да бих се могао сложити са закључком да je тај однос у нашој литератури у приличној мери упрошћен, да се највећим делом остаје на Беговом најопштијем формулисању, уместо да се условима савременог друштвеног развоја анализира]у облици њихове међусобне повезаности и по-

(3) До. Милош Самарџија: Привредни систем Југославије, скрипта, издање Савеза студената права, Београд, 1963. с. 402.

(4) Др. Михаиле ПоповиК: Тумачење Марксове схеме о друштвеној основи и надградши у нашим уцбеницима социологије и шено стварно значење, ~Гледишта“, 3/1962, с. 5 —13; Др. Радомир Лукић: Око Марксове ..схеме“ о друштвеној основи и надградши, „Гледишта“ 9/1962, е. s—B.5 —8.