Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

497

jep су услови његовог одумирања везани пре свега за материјалне услове живота људи и облике производних односа међу њима. Будући у крајњој линији и сама одређена условима материјалне производње и друштвених односа у економској области живота људи, друштвена свест je много више резултат него узрок развоја друштза. Међутим, исто тако нема сумње да у разводу друштва њој припада активна улога. Др. Радомир ЪуровиП: ДВА ОСНОВНА СХВАТАЊА ПОЈМА ПРАВА. Право се може посматрати са једног филозофског гледишта и на тај начин доћн до извесних закључака па и дефиниција. Резултати постигнута овим путем имају само једну одређену вредност. С друге стране, до појма права може се доћи и индуктивним путем. Дефиницкја до ко je се долази на овај други начин не би се могла потпуно подударати с оном дефиницијом до које се долази путем дедуктивне методе. Откуда тај извесни несклад? Мислим да он постоји и код других дефиниција и код других истраживања која се ослањају на ове две методе; дедуктивну и индуктивну. Ако посматрамо право са чисто филозофско-историјског гледишта, онда се наравно тешко можемо отети огаптем утиску и, ако хоћемо, закључку који се неминовно намеће; да je право једна историјска појава која je настала на тачно одређеном нивоу развитка производних снага и друштвених односа које je оно трабало да заштити и да им омогући развој. Право je било средство заштите тих одређених друштвених односа. То би било тачно, и ако ту још применимо дијалектички метод посматрања хоји ce овде мора применити за једну доследну анализу, видеЬемо да je оно (право) настало стварним преласком извесних количинских нагомилавања у једну квалитативну промену која je у друштву обележена настанком државе и права. Наиме, мислим да je то добро истакао друг Павићезић када je малопре говорио о појму правила у бескласном друштву уопште, о таквим правилима понашања ко ja су била санкционисана од читавог друштва. Кад се говори о бескласном, примитивном друштву, онда се мисли на један гене, на једну ужу друштвену формацију, али која je у том смислу представляла једну друштвену целину за сваког појединца • —• припадника тог генса. За те санкције које je вршило то друштво на том нивоу не можемо рећи да немају можда извесне зачетке правних санкција али то још није право. То није право и ако се посматра са чисто филозофских гледишта a није право ни ако га посматрамо са гледишта и метода посматрања позитивног права односно ако се право посматра са гледишта постојећих правних норми и гьиховог система. Санкције које примењује гене јесу принуда али свака принуда не мора бити елемент права, не мора бита право. Има принуде која je неправо (обично наешье), има принуде која има само неку моралну снагу, итд. Према томе, сама санкција није довольна да би се одредио појам права. Не можемо гледати ствари тако да чим имамо неку санкцију, чим имамо неку батину, имамо јаку „дубинку“, ево и права. То je, чини ми се, мало превазиђено и уско схватање. Међутим, ако се ослонимо на овај општи филозофски поглед на свет, не можемо ипак тако лако упростити ствари. Истина, хада се упросте, онда су најлакше, најсхватљивије. Али то je jeдан феномен који се не може упростити без ризика да се не испусти суштина. Ту можда и постоји одговор на питање зашто не можемо потпуно да ускладимо једну филозофско-историјску дефиницију права и једну практичну која постоји у свим позитивноправним дисциплинама. Јер, рецимо за једног правника чија je струка у ужем смислу грађанско или кривично право просто je несхватљиво да je нешто право ако није санкционисано државном принудом. Кривично-правни стручњак не сматра и не