Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

503

„Што се пак тиче расподеле средстава потрошње међу поједине произвођаче, ту влада исти принцип као при размени робних еквивалената: једна количина рада у једном облику размењује се за једнаку количину рада у другом облику. „Зато je овде једнако право још увек по принципу буржоаско право, иако принцип и пракса нису више у опреци, док размена еквивалената при робној размени постоји само у просеку а не у сваком пој едином случају [...]. „Право произвођача пропорционално je раду који они дају; једнакост се састоји у томе што се мерење врши једнаким мерилом радом [...]. ~Ово једнако право je неједнако право за неједнаки рад. Оно не признаје никакве класне разлике, jep je свако подједнако само радник; али оно признаје прећутно неједнаку индивидуалну обдареност, и, према томе, неједнаку радну способност као природне привилегије. Зато je оно по својој садржини право неједнакости, као и свако право. [Подвукао М. С.]. Право може по својој природи постојати само у примењивању једнога мерила; међутим, неједнаке индивидуе (а оне не би биле различите индивидуе кад не би биле неједнаке) могу се мерити једнаким мерилом само уколико их гледамо под једним углом, узмимо с једне одређене стране, у даном случају, на пример, посматрамо само као раднике, и у аима не гледамо ништа друго, апстрахујемо . све остало. Даље, један радник je ожењен, други није; један има више деце него други, итд., итд. При једнаком радном учинку и, према томе, једнаком уделу у друштвеном фонду потрошње један he фактички добити више него други, један ће бити богатији од другог, итд. Да би се избегле све те незгоде, право би морало, уместо да буде једнако, бити чак неједнако. „Али ти незгодни моменти не могу ce избећи y првој фази комунистичког друштва, онаквог какво je оно тек изишло из капиталистичког друштва после дугих порођајних мука. Право не може никад бити изнад економске структуре и гноме условлено културног развитка друштва. „У вшпој фази комуыистичког друштва, тада ће тек бити могуће сасвим прекорачити уски буржоаски правки хоризонт и друштво ће моћи на својој застави исписати: „Сваки према својим способностима, свакоме према његовим потребама.“ (К. Маркс Ф. Енгелс: Изабрана дела 11, Београд, 1950, с. 12—16.) Према томе, социјалистичко право или право у социјализму je тај „уски хоризонт“ и „комадић буржоаског права“ и са историјске тачка гледишта то je заиста и „уски хоризонт“ и „комадић“. али за нас и са нашег садаппьег и данаппьег гледишта и у нашим садашним и данашњим друштвено-економским размерама то није ни уско ни комадић, него je цела наша данагшьа пракса и живот и биће још дотле док траје прелазни период период изградње социјалистичког друштва и прелаза у комунистичко друштво. Социјалистичко право je дакле по својој садржини право неједнакости као и свако право. Одмах пада у очи чишеница да се у вези с правом помиње неједнакост. Значи није право везано само за „вољу владајуће класе“ него и за неједнакост. У ствари неједнакост je својеврсан израз „класности“ у друштву али не директне класкости него дијалектички укинуте класности ко ja je дакле укинута али се још увек налази у дијалектички укинутом виду у новом појавном виду, у друштву ко je називамо социјалистичким друштвом у корле с.е још увек мора одржавати неједнакост али овог пута не неједнакост уопште и у просеку као у капитализму (значи, у капитализму неједнакост чак ни je до краја ни спроведена!) него неједнакост у сваком конкретном случају фактички и до краја спроведена. И у комунизму ће бити неједнакости и то више него икада пре тога због неједнакости потреба. То ће бити друштво неједнакости у изобиљу док су сва претходна друштва друштва неједнакости у оскудици.