Анали Правног факултета у Београду

504

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Из тога не треба извући закључак да ће и у комунизму бити права jep права нема без неједнакости али неједнакости може бити и без права. Буржоаска неједнакост се састоји у томе што у капитализму влада, што се тиче расподеле средстава потрогш-ье међу поједине потрошаче, додуше принцип размене робних еквивалената (а то значи једна количина рада и у једном облику замењује се за једнаку ко личину рада у другом облику) али овај принцип размене робних еквивалената се у пракси тако влада да се он остварује само у просеку, због чега je у капитализму у ствари у опреци принцип размене робних еквивалената и сама капиталистичка пракса. То je та и таква je буржоаска неједнакост и буржоаска неправда; неједнакост се тиме што се остварује само у просеку још више повећава са гледишта појединих конкретних случајева. Буржоаско право je позвано, има за задатак и функцију, средство je да се та и таква буржоаска неједнакост и буржоаска неправда остварују. Социјлистичка неправда, социјалистичка неједнакост се састоји y томе што у социјализму, што се тиче расподеле средстава потроппье међу поједине потрошаче, влада „исти принцип као при размени робних еквивалената једна количина рада у једном облику размењује се за једнаку количину рада у другом облику“ али се у социјализму овај „принцип размене робних еквивалената“ влада у пракси тако да се он остварује не као у капитализму само у просеку него доследно у сваком конкретном по ј едином случају. У социјализму овај принцип и пракса нису у опреци као у капитализму. „Исту количину рада коју je произвођач дао друштву у једном облику добија назад у другом облику“ - путем личног дохотка, у облику разних примања из друштвених фондова, итд. То je свакако исти принцип размене еквивалената као у буржоаском праву али су садржина и облици промењени jep у промењеним околностима, у условима друштвене својине и самоуправљања, нико не може дати нешто друго осим свога рада и jep, с друге стране, ништа не може прећи у својину појединих лица осим индивидуалних средстава потрошње. Међутим, управо због тога што се у социјализму овај принцип размена једне количине рада у једном облику размењује за једнаку количину рада у другом облику остварује не у просеку него у сваком поједином случају (jep не сме бити и не може бити експлоатације) постоји, као што смо споменули, и у социјализму једна социјалистичка неједпакост и једна социјалистичка неправда. Сетимо се Марксових речи: „Али један je физички или интелектуално јачи од другог, даје, дакле, за исто време више рада и може да ради дуже времена; а рад, да би могао служити као мера, мора бити одређен по трајању или по интензитету, иначе он не би могао бити мерило. Ово једнако право je неједнако право за неједнак рад. Оно не признаје никакве класне разлике, jep je свако подједнако само радник; али оно признаје прећутно неједнаку индивидуалну обдареност и према томе неједнаку радну способност као природне привилегије. Зато je оно, по својој садржини, право неједнакости, као и свако право“. Према томе и социјалистичко право je као и буржоаско право по својој садржини право неједнакости као и свако право. Разлика je само у садржини и интензитету (дакле у карактеру) неједнакости. Jep и социјалистичко право je право које санкционише примењивање једнаког мерила рада на неједнаке индивидуе. А при томе, при примени таквог принципа размене еквивалената у сваком поједином случају (једне количине рада у једном облику за једнаку количину рада у другом облику) фактички при једнаком уделу у друштвеном фонду потрошне један ће фактички добити више него други, један ће бити богатији од другог, итд. Ето то je та социјалистичка неједнакост и социјалистичка неправда. А та социјалистичка неправда и та социјалистичка неједнакост су резултат примене једнаког мерила на неједнаке индивидуе тј. резултат примене начела расподеле према раду.