Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

507

Маркс каже: „Право не може бити никад изнад, тј. одвојено, од економске структуре и шоме условљеног културног развитка друштва“. Све то значи да бисмо одредили појам права, што значи да бисмо дошли до појма права, до дефиниције права, не можемо истовремено и поћи од дефиницще права унапред одређене. Ми не смемо да пођемо од дефиниције права (како би она била у таквом случају одређена?) него да дођемо до дефиниције права, а до ње можемо доћи у првом реду индуктивном методом (дедуктивном методом можемо проверит да ли је појам до кога смо дошли индуктивним методом довољно ефикасан, дел'отворан, а то значи довољно научан) јер од стварности, од живота од чињеница се мора поћи ако се неће да шпекулише. Будући да се наше друштво, наш друштвено-економскш систем заснива на друштвеној својини и друштвеном самоуправљању и да су због тога у њему створени оптимални услови (у досадашњем развитку друштва) за примену начела према раду и других социјалистичких принципа, то и наша пракса може да пружи до сада најновије елементе који могу да нам послуже као стварност, живот, чињенице од којих се мора поћи ако се хоће да да научно заснован појам социјалистичког права, појам права истинит, -научан и делотворан за нас, а можда данас-сутра и за друге. Ако je, као што смо истакли, за социјалистичко право битно то да оно санкционише разне појавне облике социјалистичке неједнакости у изнетом смислу, тј. неједнакост која je последица примене једнаког мерила • рада —на једнаке индивидуе, тј. примене начела према раду у сваком конкретном случају а не неједнакост у просеку као у буржоаском праву, или начела „од сваког према способностима“, и др. онда се, поред осталих, нужно намеће следеће резонов ање: Да би се начело према раду применило у сваком конкретном случају узетом појединачно, нужно je да орган, место и време примене тога начела буду непосредни jep je то тако по природи ствари једино могуће. Формула која решава и даје одговор на сва ова и друга питања у вези са применом начела према раду јесте друштвено самоуправљање и друштвено управљаше. Од степена и обима самоуправности, дакле, зависи у којој ће мери и обиму бити могуће непосредно применит и качело према раду, а као што смо истакли, начело према раду може да буде стварно примешено У сваком конкретном поједином случају једино у условима самоуправљања. Тамо где нема самоуправљања немогуће je остварити расподелу према раду тако да она буде остварена у. сваком појединачном случају узетом конкретно. А то je циљ оствариваша принципа размене робних еквивалената (једна количина рада у једном облику за једнаку количину рада у другом облику) без кога не можемо рећи да смо остварили социјалистичку правду односно „неправду“ и социјалистичку једнакост односно „неједнакост“. То исто значи да догод не остваримо у сваком конкретном случају узетом појединачно расподелу према раду, joiii нисмо остварили социјалистичку расподелу. Право које санкционише такву расподелу која још није расподела према раду у сваком конкретном случају узетом појединачно још није социјалистичко право. Социјалистичко право je, дакле, пре свега оно право које санкционише примену начела расподеле према раду у сваком конкретном случају узетом појединачно, и то тако да тај принцип буде примешен на сваког без изузетка и до краја. Чим се у том погледу задовољавамо само просеком или дозвољавамо било каква друга одступаша у погледу појединаца (царавно и увек оних који су способни за рад) узетих конкретно, одступамо од социјалистичког карактера права, од социјалистичког права. Социјалистичко право, истакли смо, санкционише примену начела према раду и штити оствареше тога принципа. Оно дакле штити и признаје последице примене тога принципа „неједнакост“ и „неправду“ у социјализмму. Све ово je тачно али није довол>но прецизно. То важи за социјалистичко право уопште. Поједине гране социјалистичког права, ме-