Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ IХРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

508

ђутим, „понашају ce“ сасвим одређено или одређеније; једна грана права регулише један облик присвајања према раду, друга грана регулише други облик присвајања према раду, трећа грана права регулише поступай, четврта организацију, итд. Треба уочити различите друштвено-економске и друге односе који се појављују као односи примене начела према раду или односи примене других принципа социјалистичког друштва и као одыоси поводом и ради примене тих начела. Треба исто тако уочити и признати чињеницу да осим непосредне примене начела према раду, тј. примене начела према раду у расподели односно присвајању оног дела друштвеног дохотка који се дели на личне дохотке и који je намењем за личне дохотке, постоји и посредна примена начела према раду, тј. примена начела према раду у расподели односно присвајању оног дела друштвеног дохотка који je распоређен у друштвене фондове потрошње (фондови за просвету, културу, стамбену изградњу, социјално осигурање, итд.). Треба уочити и признати чињеницу да постоји и расподела која није у потпуности расподела према раду и која се може назвати „социјалистичка расподела према раду у просеку“ и која због тога није несоцијалистичка али још није сасвим социјалистичка, као што ни социјалистичко друштво није више класно друштво али још није сасвим бескласно, без икаквих заостатака „класности“. („Класност“ социјалистичког друштва иостојаће све док буде постојала потреба за приданом начела према раду.) Хтео сам још нетто да кажем у вези с оним појмом права који каже да je право „на степей закона подигнута воља владајуће класе“. Шта je владајућа класа у социјализму, ако већ постоји социјалистичко право? Јер, оно мора, ако и кад већ постоји, бити нечија воља односно свест, и то воља „владајуће класе“. Владајућа класа се ствара и постоји у оним условима у којима производна снага људског рада није постигла такав ниво да je постало могућно да се „при разумној расподели рада на све, не само производе колико je довојвно за обилату потрошгьу свих чланова друштва и за стварање издашног резервног фонда, него и да се сваком појединцу остави довол>но слободног времена како би оно што стварно вреди у историјски наследној култури наука, уметност, облици опхођења, итд. не само одражавало него претворило из монопола владајуће класе у заједничко добро целог друштва а затим даље усавршавало“. Да ли су се код нас стекли такви ус лови? Код нас радни народ, тј. они који раде, преузимају на себе улогу владајуће класе, али не да би експлоатисали него да би створили и одржавали услове који спречавају експлотацију и да би остварили социјалистички принцип расподеле према раду, у првом реду, и заједно с њим остале принципе социјалистичког друштва. Док год буде актуелан социјалистички принцип расподеле према раду, тј. социјалистичка расподела према раду, а он he бити актуелан све док се не могне потпуно остварити „принцип расподеле према потребама“ (од свакога према способностима а сваком према потребама) дотле ће бити нужно постојање „владајуће класе“, наравио не у смислу у каквом je била владајућа класа капиталиста него у смислу „владајуће класе“ дијалектички укинуте тј. радног народа који се самоуправља. И с ове тачке разматрања долазимс до закључка да je право не само могуће у социјализму него у одређеној мери неопходно, мада није свугде применљиво. Социјализам je бескласно друштво у том смислу што у њему нема владајуће класе у оном смислу каква je била капиталистичка класа а не и што у ньему нема „владајуће класе“ у дијалектички укинутом смислу у лику радног народа који се самоуправља, који своју вољу облачи у закон и који ће то тако чинити све док не укине нужност примене начела према раду, па чак и једно време после тога (да не 5и дошло до рестаурације потребе примене начела према раду).