Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

509

Отуда рећи да je право израз доминације одређене класе (у класном друштву) или израз координације трупа и појединаца (у бескласном друштву) чини се неодређено и нејасно. Јер, нужиост постојања класа, па према томе и владајуће класе радног народа као владајућет, постоји и у социјализму, као владајуће класе у дијалектички укинутом смислу. У бескласном друштву, тј. у друштву у коме неће бити владајуће класе (зато што неће бити потребе да се примењује начело према раду) биће остварено начело према потребама и самим тим отпашће потреба да се радни народ појављује и у улози владајуће класе. Отуда, тада и тамо отпада и потреба за правом, и оно нестаје. Норме које he у потпуно бескласном друштву, а то може бити једино и само друштво расподеле према потребама, бити израз координације трупа и појединаца, биће правке норме само условно, тј. само ако би њихово нарушавање угрожавало услове остваривања начела према потребама у толикој мери да би претило рестаурацијом социјализма тј. враћањем на начело према раду, и даље уназад, па би се подавила потреба за њима. То he ваљда тада бити изузетак а не правило. Ето, то сам хтео да кажем у вези с појмом права у социализму, да укажем управо на овај момент неједнакости као један од најважнијих елемената у праву уопште, па и социјалистичком праву, на неједнакости као елемент без кота нема права али и на неједнакости као елемент који може постојати и без права. Права намера мота учешћа у дискусији била je следећа: Обично се класицима марксизма-лењинизма приписује једнострана и груба дефиниција права као „воља владајуће класе подигнуте на степей закона“. Међутим, ja сам хтео да укажем у облику једног прилога дискусији да класици марксизма иду и даље од тога, да иду и даље од оногоа што су рекли у Колунистичком манифесту (да je право воља владајуће класе подигнута на степей закона) ида они право објашњавају не само као вољу владајуће класе, као једне од фундаменталних облика неједнакости, него и другим, не тако изразито и директно класним неједнакостила као што су оне о којима сам говорио не улазећи овде у то да ли he те неједнакости право и даље у развитку социјалистичког друштва регулисати или их право неће регулисати. Оно што je говорио друг Врачар (процес политичког организована друштва) не одудара од ових идеја класика марксизма-лењинизма израженим у овим њиховим анализама више у вези с робно-новчаном разменом. Према томе, то треба увидети и посматрати, јер ми често исте ствари именујемо различитим терминима па се због тога не разумемо. Др. Мирослав Печујлић: ДА ЛИ JE ПРАВО САМО „ПРАВО“? Људи стварају научне одредбе, конвенције да би њима теоријски изразили одређене објективне односе и појаве и да би се споразумели у погледу њиховог значеньа. Али научна конвенција, иако свој настанак дугује и чињеницама које мисаоно изражава, у току времена добија свој сопствени, самостални живот, одваја се често од реалности и починье снагом инерције да делује на каснију научну мисао. Тако оно што je на почетку било важан инструмент сазнања може касније да затвори пут потпунијем сагледавању стварности која се непрекидно преображава. Изгледа ми да се нешто слично дешава и са класичном одредбом права ко je се дефинише као онај скуп друштвених норми ко je регулише (доноси и санкционише) држава, организација, са легитимним монополом принуде. Право je дакле само једна специја ширег генуса, и разликује се од оста лих друштвених прописа према свом социјалном носиоцу (држави). Оно je „на степей закона уздигнута воља владајуће класе“, механизам који штити датя класни поредак и обезбеђује доминацију владајуће класе. Али да ли ова једноставна и убедљива формула (дефинисања права само посредством свог носиоца државе) довољно адекватно изражава