Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

511

них норми. Само један од њих, међутим, има право на квалификацију правних прописа у ужем смислу речи. Прво, „право“ (у ужем смислу речи) означава она) скуп друштвених прописа (односно одгововарајућих друштвених односа које регулише), који изражавају „на степей закона подигнуту вољу владајуће класе“. Оно садржи норме које регулишу основна питања егзистенције датог класног система, његове најважније односе који су непосредно или посредно везани за одржавање, континуитет ньегове структуре. Разуме се „правые“ норме (у ужем смислу речи) нису механички одвојене од других типова норми већ се напротив налазе у тесном спрегу са вима и остављају снажан трас и на остале врсте прописа. То су укратко kjićlcho -правни прописи или право у ужем смислу речи. Други круг друштвених норми се, међутим, разликује од првог по својој социјалној природи и он има порекло у техкичко-друштвеним функции ама државе, у њеној улози ' формалног репрезентата друштва. У савременом сложеном друштву са високо развијеиом поделом рада држава се појављује у улози регулатора и координатора бројних области друштвених односа који нису класне природе нити су везани за одржавагъе дате класне структуре. Читав низ техничких проблема везаних за урбанизацију, комумуникације, комунапне службе, саобраћај и друге службе у високо урбанизованим центрима, посматрани са њихове техничке стране појављују се као предмет државног нормирања. Може се веома лако замислити и хомогено, некласно друштво без државе као апарата класне доминације у коме постоји ова широка сфера техничких проблема и односа координације. У друштву подељеном на класе ове функције (које су иначе израз смислу организације као такве, етатистичке интервенције и на њој изграмативне делатности. Постоји склоност да се и овај облик аутономне делатности самоуправних организација сматра просто као „право“ jep се иза ових прописа у крајњој линији налази ауторитет државне силе као iberos крајњи гарант. Но њихова стварна природа je очито сложенија, и ове норме по степену и облику принуде, социјалном носиоцу, карактеру санкције, природи односа које регулишу. означавају већ прелазан облик од високог степена подруштвљаваша основне активности) врши силом околности држава. Отуда се ове регуле које су по својој стварној социјалној природи друштвено-технички прописи, јављају у синкретизму са „правом“ у ужем смислу речи и не види се довољно јасно њихова релативно различита природа. Тек у прелазној епохи, када започиње процес преображавања и одумирања државе, када се Јасније него раније откривају разлике између државе и друштва, непосредније се уочава постојање ове трупе норми ко je нису нужно везане за монопол класног апарата и ко je га надживљују. Одредба која дефинише као „право“ све оне норме ко je доноси држава ову разлику не открива већ je напротив скрива. Какве су друштвено-практичне консеквенце овог поистовећлвања видећемо мало касније. Tpehe, стална тендениција релативног осамосталзења државног апарата, нарочито у прелазним епохама, такође може да врши велики утидај на карактер и обим државних норми утолико што државна организацией односно шен социјални носилац теже да афирмишу своје уже интересе. Уколико je у питању случај изразитијег осамостаљења тада ce y њима манифестује на „степей закона уздигнута воља бирократије“ која тежи овековечењу државне организације и свеобухватне интервенције и по правилу ce одупире процесу одумирања државности. Како бирократија у социјацијалистичкој друштвеној структури није класа већ само прелазан слој, то и ове норме (односно дух норми, одређена решеььа) нису класичног класног карактера, већ су прелазна категорија од класне ка некласној. У том смислу оне нису усмерене првенствено на јачаше класног поретка већ државне организације као такве, етатистичке интервенције и на њој изграђеног посебног статуса бирократије.