Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

517

тике Византије. Тачно je да je то било без успеха али то je друго питагье. И државни капитализам прихвата неке елементе који су објективно узевши социјалистички, али на основу тога не можемо да заюь учимо да je то социјалистичка држава. Да се вратимо Византији. Тек од династије Комнена, када почину да се деле проније, држава je феудална. Дотле се владари боре против феудализације иза очување ситних сељачких поседа ,- стратиотска имања. Мислим да држава тог периода ни je ни робовласничка jep jep je робова мало, ни феудална већ бирократска. Унутрашњи сукоби и спољна опасност уздигли су моћ државпог апарата. Овде je било истакнуто мишљење да je бирократија класа. Ja мислим да није, Класа ]е трупа људи која има одређени положај у процесу производње, иако, са друге стране, као и код појма нације, постоје и субјективни моменти. У случају Византије имамо, не две, већ четири класе; феудалце и кметове, остатке робовласника и робове. То je био револуционарни период у коме се смењују два друштвена поретка. Но, бирократија прелазног периода од капитализма ка социјализму може да се одреди као класа jep држава може бити власяик средстава за производњу и бирократија може да присваја вишак произвола кроз неоправдано високе приходе и друге привилегије. Али у односу на бирократизам на прелазу из робовласништва у феудализам (Византија) или из феудализма у буржоаско друштво (апсолутна монархија) мислим да се може бракити теза да бирократија није класа. Овде они који чине државу ютсу власници средстава за производњу и остају ван процеса производње у коме имамо друге чиниоце, макар они и присвајали део вишка произвола. 5. Било je речи и о -характеру норми у прелазном периоду. Већина се сложила да ове норме имају характер права, те се нећу задржавати на томе. У вези са тиме je питање характера правила понашагьа у комунизму. Вероватно je да ће тих правила бити још и више него што их данас има jep je друштвени живот све сложенији. Предходник у дискусији je рекао да се запажа проширење домена правних норми. Наравно да ово квантитативно повећање феномена права не значи и јачање правности. И у првобитној заједници постојала су сложена правила понашања. Али то није право jep начин производње није класни. Стога ни норме у комунизму неће имати характер права. Без сумгье je да ће бити појединачних сукоба jep ни je исљкучена могућност противречности између појединачних и колективних интереса. Moryhe je да ће у оваквим сукобима некад бити нужна и примене силе. И првобитна заједница je знала да оштро казни преступнике (aquae et ignis interdictio). Али ове супротности неће имати карактер непомирльивог сукоба између великих друштвених трупа, па и апарат насиља престаје да буде организација за систематско насилье, тј. престаје да буде држава. 6. На ранијим састанцима je у неколико махова одређиван карактер прописа међународног права. Међународно јавно право не би могло да се подведе под појам права како je овде одређен jep му недостаје онај други елемент санкција државног апарата. Неке санкције постоје али и обичаји имају санкције па и морал. И историјско искуство покдзује да ове норми нису право. Кад год дође до оштријег сукоба у међународној заједници, нико се не придржава прописа међународног јавног права. И сама доктрина међународног права рачуна на неефикасност својих норми, па се предвиђају правила којих се треба придржавати у случају рата, а рат je најнелигитимнија појава међународног права. То би било као када би унутрашњи правки поредак држава прописивао начин на који треба рушити државно и друштвено уређење или правила којих се треба држати приликом убистава. Друкчије je са међународним приватним правом. Одржавање одређеног начина производње, што je циљ права, има и свој међународни вид. Али