Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

523

основу чега се. изводи заюьучак о апсолутној одређености тога предмета који по мишљењу друга Врачара треба назвати „право“ Морам признати да се из кратких теза могао стећи и такав утисак. Али уверавам проф. Лукића да нисам случајно и брзоплего покушао да ставим под знак питана, поред осталог, и уобичајену терммнологију. Прихватајући и слажућЈ-i се с познатим указивањем самог проф. Лукића (у многобројним гьеговим радовима) да претходно Tpe6à рашчистити с термине логиј ом, сматрао сам да се то и не може мимоићи. Мени се чини да je и постојећа терминологија бременита слабостима и моментима који изазивају непотребне конфузије. Проф. Лукић ме уверава да je „општеусвојено“ гледиште да под речју „правой треба подразумевати само „правке норме“ и ништа више поред тога. И као аргумент за ову тобоже несуыгьиву и исправну конвенцију, он ме подсећа на околност да „Никоме и никад није пало напамет да под речју „право“ подразумева и нетто још поред правних норми субјекте, акте, чиньенице [...]“. Међутим, ja бих подсетио да je у досадашњој правној науци реч „право“ употребљавана у два потпуно различита значења иако, истина, донекле повезана: право, тзв. објективно право или право у бојективном смислу; друго, тзв. субјективно право или право у субјективном смислу. У првом случају се жели обележити феномен права, а у другом само овлашћење правног субјекта на извену акцију. Не могући да овде улазим у појединости ове, по мом мишљењу, потпуно неоправдане истоветности термина, Слободан сам да упитам; а зашто би и нехо друго значење историски и логички било до те мере зачуђујуће да изазива заиста аподиктичку претензију на исправност једне употребе (тачније две!) која je резултат правне догматике, а не критичке научне мисли? Али, овде je много значајније шта се сматра правом као феноменом објективне стварности. Није тачно да je целокупна досадаппьа правка наука везивала. реч „право“ за оно што као нравна норма у стварности постоји. Могли бисмо живо расправљати шта значи познати исказ Римљана ius est honeste vivere ... итд., aдаи не говоримо о томе да je током историје и данас од стране легиона правних мислилаца и практичара ова реч коришћена за обележавање ванредно разноврсне појмовне садржине. Иза исте речи налази се безброј схватагьа самог феномена права. Треба ли доказивати да чак и они који форматно поступају на исти начин, тј. поистовећују израз „прайс“ с изразом „правна норма“ или „скуп правних норми“ у ствари могу имати сасвим различиту предстану о објективитету и егзистенцијалнбсти, самом бићу права? Пlто се мене тиче, налазим да се никад не треба одрицати покуша ј а уклањања пре свега терминолошких неадекватности, а затим и покушаја да се ствара и адекватнија теорија права. Када предлажем да се реч „право“ резервише само за специфичан нормативни поредак, онда у томе не треба гледати само покушај да се просто прошири значење отприлике у смислу израза „правки поредак“ који истине проф- Лукић у својим уџбеницима него и покуша ј да се потпуније схвати и теориски објасни оно што у друштвеној стварности постоји као право. Проф. Лукић зна да многи користе израз „правки поредак“ за означавање система правних норми, али не у смислу у коме он то чини. И ja сам спреман да прихватим тај израз али бих га искористио само за означавање чињенице постојањгГунутрашње систематичности, редоследа и распореда разних саставних елемената права. Дакле, опет иза исте речи- налазе се различита значења. Не, није у питању само терминолошки спор. Овом приликом немогуће je да се упуштам у доказивање онога што иначе сматрам значајним. Али нека се не губи из вида да je појам право основни као што je и феномен права оно најважније, а сви други појмови треба да се логично изводе на основу основног jep се односе само на поједине стране, моменте и елементе права. Пошто сматрам да су правне норме само елемент права, мислим да треба избећи логичку противречност ко ja неизбежно насатје када