Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

524

се оне поистовете с правом. Појам целога које се састоји од различитих дедова не може бити истоветан с појмом ма кога дела. Мени се чини да тај зачарни круг неодређене, нетачне и таутолошке терминологије много смета теорији. Изиђимо зато из њега да бисмо могли стварати савременију теорију. 4. Што се типе формулисања дефиниције права, могу истаћи да таквих амбиција нисам имао и нисам могао имати. Пре свега зато што je за њено конструисање неопходан аналитички поступал у коме би се пружило довољно образложење, показала и евентуално, учинила убедљивом кратка формулација. Постављање голих дефиниција без детаљних објашњења никад није имало никакве вредности, а у овом случају то je утолико више неумесно уколико се пледира за неку „неуобичајену“ дефиницију права. Зато сам настојао да само пружим извесне индикације о елементима права али тако да се види и њихово јединство. Полазећи од тога да je оно веома сложен феномен а не као што се мисли када се дају уобичајени и упрошћени појмови права, настојао сам само да то нагласим. Ако бих се пак подухватио веома тешког задатка да заиста формулишем своју дефиницију права, сматрао бих неопходним да објасним шта je његов gerius proximum (то je y ствари појам „нормативни поредак“), У чему ce састоји његова структура, који елементи улазе у његов састав; исто тако бих настојао да покажем садржинске и формалне моменте права, а нарочито ньегову функционалну страну. Свакако да при томе не би смело изостати доказивање историске чињенице да право постоји у глобалном друштву које има класну структуру, али и у социјализму који има у основи бескласну струкуру и да баш због тога постоји разлика у његовом характеру и функционалним обележјима. Сем тога, једна основна дефиниција морала би тако изгледати да обухвата све характеристике али ида буде усклађена с посебностима појединих грана права па би се тако на основу ше могле изводити дефиниције појединих саставних елемената права односно те дефиниције не би биле у супротности с овом полазном дефиниции ом. И после свега тога нашли бисмо се пред дилемом; дати развијену или пак кратку формулацију: Јер, као што показује пример неких дефиниција (код Ж. Гурвича свих социолошких прјмова, а у модерној „теории организације“ појма организације, итд.), не сматра се да je највећа грешка истицање многих момената у самој дефиницији. Ако ствари нису просте, не могу бити просте ни њихове дефиниције. Можда бих се одлучио и за такво решење а можда и за кратку формулацију. Зато и не разумей шта проф. Гаме замера кад каже да je моја „дефиниција“ (мисли на тезу XIV) сувише компликована и дескриптивна, a још мање разумей проф. Лукића који једноставно каже да то „није никаква дефиниција“. На жалост морам констатовати да се овим примедбама удара на отворена врата! Ако je смисао тих примедаба то да се нагласи да није ирелевантно какав je поступал дефинисања, какве су формулације, итд., онда се ja пре свих са тим слажем. Али треба свако да покаже како се долази до дефиниции е у чију je тачност убеђен. За то пак треба простора и одговарајућа прилика. Припремаше теза, наравно, није прилика за давање нових дефиниција. Ако има смисла изјашњавати се сада, ja бих отприлике овако укратко дефинисао право; право je специфична нормативни поредак везан за државу која га заштићује и с којом заједно служи вршењу процеса политичког конституисања глобалног друштва. При томе треба имати у виду ранија објашњења о значењу овде употребл>ених термина a још врпые околност да сам за себе рашчистио све моменте од којих зависи стварно оперисанье једном дефиниции ом као сопственом. XII. Сложеност права и потреба синтетичког схватања. Свакако да се сви слажемо са тврдњом да je право сложен феномен и то утолико