Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИ J А

525

више уколико имамо потпуније и свестраније знање о хьему. Доказ за то налази се и у чињеници да смо и овом приликом добили доста указивања на различите моменте који се тичу права, а целокупна правка наука заиста намеће такав закључак. Занимљиво je, међутим, да се.ова несумњива истина или занемарује или признаје декларативно у тренутку одређивања самог појма права jep се најчешће прибегава таквим дефиницијама које сугерирају мисао као да je право нешто сасвим просто и одмах схватљиво. У таквој ситуацији заиста je потребан напор у смислу синтетичког схватања права, уочавања свих његових страна и елемената. А претпоставка за то и јесте синтетична, обухватна дефиниција права. Као што стално наглашавам досадашње дефиниције су најчешће постављене тако да истичу само један елемент права тј. правые норме. Оне су аналитичке и зато су једностране поготову зато што не указују и на неке друге елементе сем норми. Ова „једносмерност“ аналитичког схватања довела je до запостављања других страна и елемената права односно њиховог елеминисаньа из дефиниције самог појма права. Зашто се наука тако развијала није лако одговорити, али баш логиком свога развоја она се оријентише на синтетичка схватања кад за то настану услови. Чини се данас има сасвим доволно услова за одговарајући преокрет, а ко, када и како ће га вршити и није толико битно. Као и сваки преокрет и овај означаваће савлађивање традиције и инерције постојећих основных и укорењених схватања. 1. Инсистирање на комплексном схватању права не означава негырање егзистенције правних норми него само покушај указивања на њихово право место у склопу права. Ако оне саме по себи не представљају право, значи да треба утврдити њихове везе са осталим елементима права. Идентификовагье правних норми са самим феноменом права погрешно je исто толико као кад би неко поистоветио неки други елемент правые акте или правые односе - са самим феноменом права и истовремено исюьучио норме из овога појма. Иако нико не може порећи постојање неизбежных веза између различитих елемената права, ипак се готово увек на овај или онај начин само правые норме узимају као право. Тако се овај елемент ставља испред свих осталих; он се проглашава аутентичным обликом постојања права као специфичног друштвеног феномена. По томе схватању сви други елементи су само повезани са овим аутентичным елементом. Али, простом тврдгьом о повезаности не иде се даље од тврдње да су сви елементи друштвеног живота на неки начин повезани. Вероватно се жели истаћи да je та повезаност ужа и непосреднија и када се то чини испада као да су правые норме заиста неки самосталан и тајанствен демиург целокупне правые стварности. Наиме, тада се замишља да правый акти или правый односи, на пример, постају правый само зато и утолико што их норме обухватају или што с гьима долазе у својеврсни контакт, а не и због тога што се и у гьима налази нешто иманентно правно. Међутим, правке норме ыису никакав самосталан феномен, одвојен од свих других. Оне су штавише само саставни део другог елемента правних аката разных врста а пре свега закона. Тврдњом да правый акти не сачињавају, заједно с другим елементима, феномен права долази се до апсурда да законы не представљају право! Разуме се, овде се може поставити питагье самог схватања појма правног акта, али и независно од тога осећање за стварност говори против такве апсурдне тврднье која je имплицитно дата чим се тврди да се право састоји само из норми. Да не би било неспоразума, треба јасно одредити у чему се састоје саме норме. Кад кажем да су правые норме један поред осталих елемената права, онда сматрам да су оне нарочите мисаоне одредбе, замисли или иде je о потребном и могућем понашању и ситуацијама правних субјеката које су на сходан начин изражене и утврђене. Оне су облик кристализације друштвене свести, различит и по начину постојања и функцији од осталих врста кристализоване друштвене свести. У њима се предвиђа оно