Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

527

припада. Право није само норма, заповест, догма иза које стоји организована сила државе. Кад год се то уочи настаје и критика таквих схватања. 2. Друштвена стварност je најбољи показатель и критеријум исправности погледа на право. Право je само један од регулатора друштвеног живота, оно се у његовом средишту налази, а не просто у свести појединаца или трупа. Када се право потпуно схвати, онда се такав заюьучак сам по себи намеће јер тада оно не може бити само нека логична категорија него један од најзначајнијих елемената организоване заједнице. Следствено томе, основно je осветљавати његовоу структуралну и функционалну страну, као и садржину и форму. Управо због тога и најдоследнији нормативизам не може превидети чињенице о повезаности и прелазу правног у фактичко али и обратно. Да би биле стваран регулатор друштвеног живота, истине нормативизам, норме морају имати потребну меру ефикасности, тј. морају се примењивати, реализовати y стварним људским понашањима, а та ефикасност je обезбеђена дејством разних друштвених чинилаца, па и државе која силом располаже и појављује се као нека персонификација самог правног поретка, права. С друге стране, фактички живот постелено ствара норме, односно норме признају извесне односе и ситуације као правке. To je изражено старом максимом Ex facto oritur ius. Уосталом, значај фактичког најбоље потврђује то што су сва примитивна права, а знатним делом и савремена, изграђивана спонтаним и постепеним консолидовањем одређгених ситуација и односа или, како се каже, обичаји се појављују као извори права. Дакле, не регулишу само норме друштвени живот него и живот њих моделира. 3. Синтетично схватање права би требало да превазиђе све једностраности или истицање неких момената уз занемаривање осталих. Такво схватање треба само да узме у обзир сва сазнања која je постигла правна наука. Иако та сазнања нису једнаке вредности, несумњиво je да се могу искористити приликом анализа разних страна и момената у оквиру једног синтетичког схватања. Такво схватагье треба наравне да се изрази и прй дефинисашу права. Дефиниције не треба да буду уске. .’ Право као сложен феномен пре свега има низ садржинских момената који улазе у његову структуру и истовремено се изражавају у његовој функцији. Често се покушана назначит који су то момента, али још ни издалека немамо доволшо анализа на основу којих бисмо могли јасно истаћи шта представља садржину права. С друге стране, постојање низа формалних момената намеће задатак уочавање њихове везе са садржином права. Тек на основу тога се може уобличавати синтетично схватање. Досада се питање садржине најчешће решавало анализом друштзедруштвене снаге изражавају своју волу и интересе у датим нормама. С обзиром на то тражио се и критеријум одене шта спада у право, који прописи га сачињавају. А пошто je истовремено веома много обраћена пажња и на форму у којој се појављује пфавно регулисање, а нарочито на чињаницу да су правки прописи или норме заштићени монополом принуде којим располаже држава проистекла су схватања ко ja и у овим моментима уочавају оно што разграничава право од свих других сличних феномена. Несумњиво je да се од тога мора полазити ако се жели спознати и објаснити право. Али у таквим настојаљима не треба истицати само неки од момената и занемаривати остале: на пример, ни je могуће само на основу тврдње да одређени низ прописа штити интересе владајуће класе а други низ општедруштвени интерес, тврдити да само први спадају у право а други да се од њих битно разпикују. То je нарочито очиглејдно ако су обе трупе прописа санкционисане државном прииудом. Исто тако, не може се ослонити само на чиньеницу да право регулише разне области живота, па онда твридити да у једној области постоји право, а у другој исте прописе оцењивати кар квалитативно друкчије. Постоје извесне нужности које самим развојем. долазе до изражаја заједно са низом конкретних потреба датог глобалног друштва на основу