Анали Правног факултета у Београду

306

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

них функција и обрнуто. Стога морамо, ма и у кајкраћем, заузети став о овом питању. Одмах да кажемо да сматрамо да се управа може дефинисати у материјалном смислу, тј. по специфично] садржини својих правних аката, ко]и се разликују иод законодавних иод судских. Мислймо, дакле,да се управа може матери јално дефинисати на позитиван начин, чиме одбацујемо како ставове по којима се између разних државних функција могу наћи само формалне разлике тако и ставове по којима се материјално могу дефинисати само законодавство и судство, док управу чини све оно што није ни законодавство ни судство (тзв. негативна дефиниција управе). Ако се, найме, пажљиво анализирају разни правни акти, јасно ће се видети да претежан део аката које доноси управа има једну специфичну садржину која одређује појам управног акта у материјалном смислу, као што исту такву садржину имају и законодаван и судски акт. При том ће се лако уочити да ова специфична садржина ове три врсте аката нужно логичен проистиче из саме суштине правног поретка као поретка у коме се повреда норми сашщионише једним матери] алним актом државне принуде. Исто тако се може уочити да je дуговековна пракса изградьье правног поретка и државне организације, иако није била заснована на овако јасној теоријској 'свести о логичким нужностима које правни поредак садржи, ипак у основи потврђивала ову логичку нужност на тај начин што се у сваком иоле развијенијем нравном и државном поретку нужно издвајају ове три основне функције законодавство, управа, судство и претежно се, иако никад потпуно, свака од ових функција поверава у надлежност посебном органу, који се тако и организује да буде прилагођен управо вршешу те функције. Не можемо овде улазити у веема занимљиву и важну научну расправу о питању материјалног разликовања државних функција. Чини нам се да ни најзагриженији представници става да je овакво разликовање немогуће неће моћи порећи поменуту праксу, тј. формално и организационо разликовање три врсте државних органа. Овакво разликовање, пак, потпуно je бесмислено ако се посао, функција тих органа не би стварно, садржински, матери ј ално разликовале, а то значи ако се садржински не би разликовали правни акти за које су они надлежни. С друге стране, неће се моћи порећи ни садржинско разликовање самих тих разних врста аката. Стога ћемо овде само укратко изнети своје становиште о овом разликовању. При томе чини нам се треба поћи од, како рекосмо, унутрашње логичке нужности правног поретка, која се огледа у самом саставу основног атома права - правној норми. Убеђени смо да je основни недостатак свих досадашњих теорија о овом питаньу управо што нису пошле одатле, јер ако се пође одатле, онда материјална разлика правних аката на три врсте следи с ригорозном нужношћу и не изазива никакву сумњу. Као што je познато, свака правка норма садржи два основна елемента диспозицију, наредбу о жељеном понашању, и санкцију, наредбу о примени државне принуде .због повреде диспозиције. У сваком иоле развијенијем правном поретку стога се нужно издвајају две врсте правних аката