Анали Правног факултета у Београду

ОПШТИ АКТИ УПРАВЕ

307

и две врете државних органа надлежних за такве акте. Наиме, у сваком иоле развијенијем поретку нужно je да се правке норме (општа', безлична правила) доносе унапред како би се правни субјекти могли по њима равыати. Правни акти којима се овакве норме доносе јесу општи или нормативни акти, одн. закони, и н>их одувек доноси посебан, по правилу колективан, највиши политички, суверен орган данас парламент. С друге стране, због прекршаја правних норми, тачније њихових диспозиција, тј. због вршења деликата, појављује се потреба за посебном врстом правног акта којима ће се утврдити да ли деликт постоји или не и, ако постоји, изрећи појединачна санкција на основу санкције предвиђене у општем акту, закону. Разумљиво je да je доношење оваквог акта врло деликатан и сложен посао, јер санкција дира у основна права субјекта, na je одувек такве акте доносио по правилу посебан орган, такође колективан, али с малим бројем чланова, који ради по врло строгом и прецизном поступку, поготову зато што се субјект на кога треба применити санкцију томе опире и доказује да није извршио деликт (дакле, зато што постоји спор). Тај акт je судски акт, a тај орган je суд. Елементарна логична нужност правног поретка захтева само ове две врсте правних аката и ове две врсте органа. Међутим, захтеви праксе намећу нужно и једну и трећу врсту ових аката и органа. Наиме, кад би норме у законима биле довољно конкретно да се односни субјекти могу по њима понашати, онда не би било потребе за овом трећом врстом аката и органа. Али оне то по правилу никад нису. И то из два главна разлога. Један je што законодавац не може да унапред предвиди све околности да би могао донети потпуну конкретну норму. Други je што он не жели да донесе такву норму, већ хоће да њено доношење пропусти некой другом субјекту, a најчешће ономе на кога се норма односи. У оба случаја он доношење конкретније норме, тачније конкретизацију диспозиције из законске норме једним појединачним актом, ставља у надлежност једном другом субјекту, одн. органу. Зато се и ово конкретизовање диспозиције законске норме једним појединачним актом тако да субјекти који су у питању могу на основу тог акта тачно знати како треба да се понашају врши двема врстама аката. Једни акти се стављају у надлежност државним органима, па су такви акти једнострано обавезни, и то су управни акти; други се стављају у надлежност приватних субјеката, и они нису једнострано обавезни, него обавезују тек с пристанком лица чије понашање регулишу, и то су приватно-правни акти, правни послови. Тако су управни акти у матери јалном смислу само појединачни једнострано обавезни акти којима се индивидуализује и конкретизује диспозиција из законског акта. Управа je тако и организована да би овакве акте могла најуспешније доносити зато су органи у њој по правилу инокосни й раде по реЛативно упрошћеном поступку. Сходно томе, можемо закључити да општи акти не спадају у редовну надлежност управе. А практична последица овога je да се оваква надлежност управе не претпоставља, него мора бити изрично наведена, а у случају сумње треба узехм да она не припада управи него законодавству, одн. представничким органима. С друге стране, тежња je отуд да се што мање општих аката стави