Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

563

ни становиште по коме средства за производњу у условима социјалистичке прпвреде не представљају робу. Наиме, „будући да друштвена производила представља јединство, уколико je социјалистичкој производши још свойствен робки облик, онда он не иоже обухватати само средства потрогпње. Основу тог јединства чини органска повезаност целокупне друштвене привреде, у којој су државна, кооперативно-колхозна и лична својина, индустрија и пољопривреда, гране које произволе средства за производшу и гране које произволе средства за потрошњу међусобно повезане и зависне једне од других.“ Као други основни узрок постојања робно-новчаних односа у социјализму наводи се характер рада: будући да у социализму рад још није постао основна потреба свакога плана друштвене заједнице већ и даље представља основ материјалне егзистенције, преко робног облика, односно рада као критеријума за самераваше вредности произвола различитих произвођача, обезбеђује се надокнада утрошеног рада као и постојање материјалне заинтересованости произвођача за резултате свог рада. На крају се наглашава да присуство робно-новчаних односа у социјалистичкој привреди не значи да су они вечни: они ће одумирати упоредо са темпом изградње социјалистичког друштва, односно степеном елиминисаша узрока који условљавају шихову појаву. Постојаше робно-новчаних односа у социјализму не даје основа да ce социјалистичка робна производша изједначи са ранијим облицима робне производив. Наиме, робна производша и промет роба представљају појаву која прати неколико друштвено-економских формација, те je отуда „за одређиваше карактеристика робне производше једне или друге формације нужно поћи од характера производних односа, односа својине над средствима за производњу.“ Полазећи од тога, аутори наглашавају да се сбцијалистичка робна производша разликује од капиталистичке по следећим цртама: 1) заснована je на друштвеној својини над средствима за произзводњу; 2) не развија се на основу стихијних закона већ на основу закона „планског, пропорционалног развитка, који регулише сразмере и темно развитка друштвене производше, и у складу са другим економским законима социјализма“; у шој нема експлоатације, не делују закони вишка вредности, просечне профитне стопе, капиталистичке акумулације и противречности између друштвеног карактера производше и приватнрг характера присвајања произвола рада; 3) она не рађа конкуренцију и сукобе класа содијалистичког друштва, друштвена својина над средствима за производшу сједишује интересе произвођача материјалних добара у шиховој тежши да сталним усавршавашем производше у све већој мери задовољавају растуће потребе друштва; 4) робни облик у шој нема свеобухватан карактер, радна снага, земља и шена блага, итд., у условима социјалистичке привреде нису више роба, и 5) карактер робе имају и средства за производшу, иако у шиховом промету у оквиру државног сектора привреде не долази до промене власника, будући да средства и даље остају у државној својини. По мишљешу аутора шихова продаја се ине врши по законима тржишта већ по плановима матер ијално-техничког снабдеваша. Други део студије посвећен je проблемима закона вредности и новда у социјалистичкој привреди. Општи став аутора у погледу деловања закона вредности јесте: „У социјалистичком друштву закон вредности je престао бити регулатор производше. Расподела рада и средстава за производшу на поједине гране привреде остварују се не путем колебаша тржишних цена око цене производше, не конкурейщцом у оквиру гране и између грана, већ на основу закона планског, пропорционалног развитка народне привреде, у складу са захтевима основног економског закона соаутори сматрају да се шегова суштина састоји у томе што се величина којих и у складу са законом вредности“. Што се тиче закона вредности, цијализма, деловашем осталих економских закона у социјализму, између вредности роба не одређује индивидуалним већ друштвено-потребним рад-