Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

565

крајње неизвесна, будући да je тешко предвидети колико he ова два момента уогппте престати да карактеришу привреду будућег друштва. Наиме, досадашњи развој људског друштва несумњиво показује тенденције све већег продубљавања друштвене поделе рада, као што, с друге стране, пораст броја становништва, ширење територијалних оквира привреде и пораст производних способности људи доводе до временског и просторног раздвајања процеса друштвене производње, односно до формирања привредних субјеката (производних ј единица и других центара привредног одлучивања) који нужно морају имати известан степей оперативке и економске самосталности, na je отуда y најмању руку неосновано очекиватм да ће нестанак ових характеристика привредног живота довести до одумирагьа робно-новчаних односа. Другим речима, при доношењу закључака о даљем развоју социјалистичке привреде, као и у предвиђањима која ce чине у односу на привреду комунистичког друштва, треба бити крајње опрезан: знања којима данас располажемо дају нам довољно елемената да дамо критику прошлих и нама савремених друштвених облика привређивања, као извесне елементе на основу којих можемо судити о томе какви ти односи у будућем развоју друштва неће бити али не и довольно чињеница на основу којих можемо доноскти дефинитивне судове о томе како ће они изгледати. Оно што данас можемо тврдити јесте да у даљој изградньи социјалистичког друштва производни односи неће имати характер робноновчаних односа својствених капитализму али je исто тако извесно да се одумирањем робно-новчаних односа које се претпоставља не могу стварати натурални производни односи феудалног или робовласничког типа. Отуда, када je реч о робној произведши у условима социјалистичке привреде, узроке њеног постојања, по нашем мишљењу треба тражити између осталог к у датом степену развоја производних снага друштва који уз постојање друштвене поделе рада захтева самераваьье људских радова преко њихових произвола. Одумирање робно-новчаних односа претпоставља остварен>е таквог степена развоја производних снага у коме овакво самераваше неће бити потребно, као и формирање сасвим другојачијих облика расподеле друштвеног производа. Друга примедба односи се на појам и деловање закона вредности. Аутори су, пре свега, овај закон одредили искључиво са његовог микроекономског аспекта, односно дефинисали га као закон који одређује сразмере у којима се врши размена роба. Међутим, овакво његово деловаиье je, по нашем мишљењу, секундарно и изведено. У анализи закона вредности примарно место морало би се дати изучавању његовог макроекономског дејства, односно испитивања закона вредности као историског облика општег закона сразмерне расподеле друштвеног фонда рада на поједине области привредне активности, при чему се ова расподела формира као прост збир многобројних међусобно неусклађених одлука различитих привредних субјеката, за раз лику од свесног, друштвено-организованог облика расподеле друштвеног фонда рада чији облик представља план. Очигледно je, дакле, да ,су по свои квалитету, као облици историског испољавања истог закона закона сразмерне расподеле друштвеног фонда рада на поједине области и гране производње закон вредности и план супротности које у чистом облику искључују један другог. Међутим, како ни један од н>их ни у једном начину није био апсолутно заступљен, односно није деловао у чистом облику, то сваки привредни систем уствари представља одређен квантитативан склон једног и другог облика деловања општег закона. У том смислу може се рбћи да план представл»а основни а закон вредности секундарни облик расподеле друштвеног фонда рада у уЬловима социјалистичке привреде,. али нема сумнье да je у оба случаја реч о макроекономским категоријама, при чему се вредност' појединачне робе као и сразмере у којима се оне размењују појављују као изведене величине, односно последица макроекономског делованьа закона вредности.