Анали Правног факултета у Београду

ОПШТИ АКТИ УПРАВЕ

309

1. Први политичко-извршни орган СФРЈ јесте Председник Републике. То je орган који има низ важних функција шефа државе и шефа политичко-извршних, одн. управних органа, које чине да се он по својој улози и значају налази негде на средини између председника републике, одн. шефа државе у парламентарним облицима државе, где такав шеф има врло мало власти, и председника државе у председничком систему, где овај има врло јаку власт. Између осталих права, Председник Републике има и право доношења једне веома важне врсте општих правних аката уредбе са законском снагом. Наиме, по чл. 217, ст. 2, Устава, Председник Републике, „на предлог Савезног извршног већа, за време ратног статьа или у случају непосредне ратне опасности доноси уредбе са законском снагом о питањима из надлежности Савезне скупштине“. Он ове уредбе „подноси на потврду Скупштини чим она буде у могућности да се састане“. Веома je значјано да се, на основу ст. 3 истог члана, овим уредбама, ако су донете за време ратног статьа, „могу изузетно, док то статье траје, ако то захтевају интереси одбране земље, обуставити поједине одредбе Устава Јутославије које се односе на поједине слободе и права грађана и права самоуправних организации а или на састав и овлашћења политично- извршних и управних органа“. Као што je јасно, овде je реч о класичној уредби у случају изванредног стања, која се у пракси многих држава показала неопходном. Може се рећи да je овлашћење за доношење оваквих уредби, диктирано нуждом, а никако самим основама уставног система Југославије, окружено свим могућим ограничетьима и гарантијама да се не би могло злоупотреби™ на штету демократије. Пре свега, као што се види, право тьиховог доношења je строго ограничено на ратно статье и на статье непосредне ратне опасности. Ипак, да би се спречила свака могућа злоупотреба, уредбе којима се суспендују извесна уставна права грађана и друштвених организација, одн. политичко-извршних и управних органа, могу се доносити само за време ратног статьа, а не и у случају непосредне ратне опасности. С друге стране, уредбе се морају поднети Скупштини чим она буде у могућности да се састане, што значи да се могу и доносити само у случају да Скупштина не може да се састане, иако то није и изрично речено. Најзад, док се оваквим уредбама могу метьати сви закони, тьима се не могу суспендовати све уставне одредбе. Напротив, могу се суспендовати само наведене уставне одредбе о правима грађана и друштвених организација, одн. политичко-извршних и управних органа. Дакле, у односу на Устав, ове уредбе имају двоструко матьу моћ док законске одредбе оне могу метьати, и то све, дотле уставне одредбе оне могу само суспендовати, и то само неке. Нови Устав Југославије предвидео je и Уставни суд као посебног чувара уставности и законитости, па je зато занимљиво питатье каква су права Уставног суда Југославије у односу на ове уредбе. Иако није изрично речено, несумљиво je према ошптем начелу чл. 241 Устава, по коме Уставни суд „одлучује о сагласности других прописа и других општих аката (сем закона) органа и организација са Уставом Југославије“ да оцена уставности ових урадаба спада у надлежност Уставног суда Југославије и да