Анали Правног факултета у Београду

ВОЈНИ СУД

353

армије као посебне организовано силе била би готово равна самоубиству. Међутим, постојање армије као посебног ррганизационог облика и фактора народне одбране, не искључује потребу за подруштвовљењем функција народна одбране. Напротив, карактеристике модерног рата и друштвеног развода то императивно налажу. 2. Надленост војних судова упоредни преглед. Ако се погледа како законодавства појединих држава данас регулишу надлежност вој. судова, онда видимо да се та надлежност по правилу одређује; или према природи кривичног дела (rations materiae ): ако je реч о вој. крив, делу надлежан je вој. суд, а ако je реч о ошдтем крив, делу редован суд; или према личности кривда (rations personne): ако се ради о вој. лицу вој. суд je надлежан без обзира на природу дела; или комбинација и једног и другог принципа. Ови принципи се могу примењивати различию, већ према томе да ли важе у миру или у рату. По правилу je надлежност вој. судова много ужа у миру (важи принцип ratione materiae), а много пгира у рату (важни прин> цип ratione personae). Ако се оставе на страну неке специфичности у по j единим законодавствима, онда се у миру могу разликовати четири система која различите решавају питање надлежности вој. судова. Ти системи су: а) Вој. судови суде војна кривична дела; редовни судови суде сва остала (редовна) кривична дела ко ja почине вој. лица. Земље ко je тај систем усвајају јесу, између осталог, Француска и Италија. Вој. судови тих земаља суде вој. крив, дела а остала крив, дела вој. лица суде редовни судови. б) Вој. судови суде вој. крив, дела; за остала крив, дела вој. лица постоји алтернативна надлежност. То je англосаксонски систем В. Британија, САД, Канада и остале државе које су саставни делови британске Заједнице Народа или су јој некад припадале или биле под њеном влашћу као, на пример, Израел. По овом систему вој. судови су исључиво надлежни за расправљање вој. крив, дела и других крив, дела предвиђених у „војном закону“ учиньених од вој. лица. Међутим, вој. судови могу, поред редовних судова, судити вој. лицима иза остала (невојна) крив, дела, са изузетком неколико најтежих крив, дела за које су увек надлежни редовни судови. У В. Британији та дела су: убиство, уморство, издаја и велеиздаја (слично и у САД, Канади и др. земљама које су усвојиле англосаксонски систем). У случају алтернативне надлежности, тј. ако je вој. лице извршилац општег крив, дела уствари месна полиција (3) одлучује који

војске Меринг je истакао: „Милиција и стајаћа војска не искључују [. . .] једна другу, већ једна прелази у другу“, Бојни поклич „овде милиција!“, ~овде стајаћа војска!“ не указује уопште ништа; све зависи увек од посебних историјских услова“ (в. Меринг: Огледи из историје ратне вештине. Војно дело, 1955, с. 280); Лењин, одговарајући на питање каква je милодија потребна пролетеријату, каже да то мора бити „стварно народна милиција“, тј. ~прво, таква која ce састоји од целог становништва без изузетка, од свих одраслих грађана оба пола и друго, таква ко ja спа ja у себи функције народне војске с функцијама полиције, с функцијама главног и основног органа државног поретка и државне управе“ (в. Лењин; Изабрана дела, Култура, 19R0, с. 387).

(3) Надлежност суда у пракси зависи од прогонитеља, а то je по правилу полиција; ако je деликт извршен ван j единице, полиција се обраћа надлежном грађанском суду. Међутим, у В, Британији прогонитељ може бити свако лице а не само полицјиа, на пример, оштећени.