Анали Правног факултета у Београду

356

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

зимају положај команданта здружених јединица или се налазе на њима равном или вишем положају. Овај колегијум одлучује као другостепени суд о предметима виших вој. судова и решава о сукобима надлежности између њих. Сем тога вој. колегијум Врх. суда СССР (као и сваки виши вор суд) може преузети, ради расправљања у првом степену, сваки предмет за који je надлежан нижи суд као што je овлашћен да у поступку судског надзора разматра одлукё нижих судова по захтевима надлежних вој. тужилаца и председника вој. судова. У Норвешкој, законодавство разликује жалбу уложену против одлуке првостепеног суда на чиненично стане и крив, одговорност од жалбе против врсте и висине казне. О првој решава вој. апел. суд. а о другој (против врсте и висине казне) касационо веће редовног врх. суда. Касационо веће претходно одлучује о дозвољености таквих жалби. Оне жалбе које се прихвате у поступак као дозвољене расправљају се на јавној седници којој присуствују: главки вој. правки саветник, у име оптужбе, у име одбране оптуженог адвокат овлашћен од министарства правосуђа и одређен од председника суда. Чшьенично стане пресуде и утврђена крив, одговорност може се нападати пред Врх. судом само у вези са погрешном применом закона. Треба .напоменути да у случају кад je уложена жалба на чшьенйчно стане и крив, одговорност, онда надлежан вој. апел. суд спроводи у целости нови поступак који почине новим актом оптужена. Главни претрес се одржава као да je реч о првостепеном поступку. У случајевима када нема битних одступана ни у саставу вој. судова, ни у поступку кога применују, може се прописати да вој. судови као специјализовани за суђење вој. крив, дела имају „допунску“ надлежност, тј. да суде и остала крив, дела вој. лица, као што и остали специјализовани судови (привредни и др.) веома често имају одређене дощгнске надлежности. Такав став je поготово прихватљив у оним законодавним системима где су организациони принципи уређена вој. судова и процесно право кога они примењују индентични са организационим принцшшма и процесним правом редовних судова. У прилог такве „допунске“ надлежности говори принцип економичности и брзине поступка; ипак, она je оправдана пре свега потребом да команда и руководство армије има увид над моралнопилитичким станем својих припадника jep je то један од елемената бојне спремности. Недисциплина и криминалитет припадника армије утрожавају армију а тиме и друштво које je заинтересовано да те појаве на најефикаснији начин сузбије. Армијски вој. судски органи нису ј едини ко ј и могу остварити тај циљ, али у сваком случају вођене одређене политике крив, гонена, предузимане одређених репресивних мера против припадника армије, може ce успешније вршити преко вој. него преко цивилних органа крив, гонена. To je један од разлога због кога готово све армије инсистирају да имају „властите“ органе крив, гонена и „властите“ тј. вој. судове. У пракси, војни судови свих земаља фактички нису надлежни само за суђене војних кривичних дела војних лица. То важи и за оне земље у којима су војни судови исључиво надлежни за суђене војних кривичних дела војних лица док нису надлежни, бар у време мира, за суђене осталих кривичних дела вој них лица (француско-италијански систем, а у пракси