Анали Правног факултета у Београду

ГГОЛОЖАЈ АП К ИМ У УСТАВНОМ СИСТЕМУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

365

организације HP Србије, јер само на њеном подручју постоје две аутономне јединице, оне уживају заштиту федерације и представљају категорију општег уставног права. Зато н>их предвиђа и гарантује први савезни Устав и Сав. устав, закон од 1953. Аутономија није творевина народне републике, иако je део републичке организације. По свом статусу и термину аутономија je ближа локалној самоуправи али није идентична са њом. Аутономна права и дужности била су утврђена у границама права и дужности HP Србије, која су Уставом и законом утврђена и аутономна јединида не може изаћи из оквира ових права. Остварујући фиксирана права аутономне јединице (као ни република) не могу задирати у самоуправна права општине и среза. Основни акти којима je био фиксиран положај аутономних јединица, па према томе и положај АКМО су: Савезни Устав, Устав HP Србије, закони и статути аутономних јединица. Органи власти аутономне области вршили су своја права и дужности на основу и у оквиру Савезног устава, Устава HP Србије, закона и статута аутономије. Према томе, значи да аутономија има посебно место у систему политичко-правних формација у Југославији, да je једна степеница у систему власти, на оним подручјима где постоји. Савезни Устав je предвиђао постојање аутономних јединица, гарантовао им je статус и основне принципе организације власти. А ове уставне одредбе добиле су непосредну правку снагу у Уставу HP Србије. Према томе основни закон о положају аутономних јединица и њиховој организации представљао je републички Устав. ■ — Савезни уставни закон садржавао je три основна принципа о аутономним јединицама: 1) Аутономним јединицама се „обезбеђују самоуправна права“, а она се утврђују Уставом HP Србије. 2) Угврђују се највиши органи власти и њихова структура. Највиши орган власти аутономне области je био Обласни народни одбор, који су сачшьавали Обласно веће и Веће произвођача. 3) Аутономна јединица има право да самостално доноси свој Статут и утврђује организацију и надлежност својих органа власти у сагласности са Уставом HP Србије. Пошто je конкретни правни основ аутономних јединица био Устав HP Србије из ньега су проистицала, он je разрађивао и утврђивао аутономна права. Уставни закон Србије од 1953 овако je фиксирао аутономна права: а) самостално уређивање послова од општег интереса за аутономну јединицу као целину у области привреде, просвете, културе, народног здравља и социјалног старања; б) старање о спровођењу закона и других савезних и републичких прописа на подручју аутономне јединице и старање о одржавању јавног поретка на том подручју; в) непосредно извршавање закона и других савезних и републичких прописа, осим кад непосредно извршавање спада у искључиву надлежност републичких органа управе;