Анали Правног факултета у Београду

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ 1918 ГОД.

287

коју бисте Ви имали отворити, значила би један велики корак и у томе да се .Ви афирмирате фактично као будући суверен чктавог народа. Часови су у сваком правцу критични па морамо одлучно напред за нашу праведну ствар наметајући ју савезницима, који за .н>у не показују ни смисла ни интереса“ (19). И поред ургирања са Трумбићеве стране, Пашић je у име српске владе одговорио на предлог Југословенског одбора о сазивању опште народне скупштине тек 17 јануара, и то негативно. Иако није изречно одбио Трумбићев предлог, Патттић je у телеграму од 17 јануара јављао Трумбићу да je српска влада одлучила да сазове у седницу на Крфу српску Народну скупштину у којој ће се манифестовати: „народяи захтеви и држање Краљевске Владе, па и Крупе у овом животном питању целог нашег народа. Међутим писао je даље Пашић наши посланици, наши политички људи, наши научни људи из свих крајева требаће што пре и што јаче да даду израза жељи народној и да изнесу све разлоге који могу уверити јавно мишљење у Енглеској и у Америци, да не може бити европског мира, докле год има народа који je у ропству и који тражи по цени свога живота једнако право и слободе које имају народи самостални и независим. На тим скуповима треба да узму учешћа и Савези наше Националне ортанизације и сви истакнути прваци и политичари и сви да своје захтеве доставе савезничким владама и свима чиниоцима који имају утицаја на решење питавьа мира“. А што се тиче српске владе и круне, они ће предузимати „посао који може користити нашој општој ствари и што не би било осуђено од стране наших савезника у чијим рукама лежи наша општа народна ствар“ (20). Трумбић je, међутим, и после овог негативног одговора српске владе, упорно инсистирао на свои предлогу о сазивању опште народне скупштине у више телеграма и писама односно у преписци коју je у току jaнуара, фебруара и све до половине марта водио с Пашићем, с престолонаследником Александром, са С. Протићем (који je у то време био члан J утословенског одбора делегиран од стране спрске владе), са Л. Марковићем (који je тада био уредник владиног листа La Serbie у Женеви) (21). Ш. У току расправљања око сазивања опште народне скупштине избило je више неслагања или само неспоразума, како у погледу састава

(19) А-ЈАЗУ, А-ЈО, св. 60 Трумбићев кснцепт телеграма.

(20) А-ЈАЗУ, А-ЈО, св. 39; цит. код Паулове: н. д., 390. Паулова пише да се дан гић. „градио, као да не разумије, о чему се Југословенском одбору заправо ради, те одговарао на нетто сасвим друго“ (н. д., 390). Као што се из цитата види, Пашић - е у ствари одговарао не ~на нетто сасвим друго“ већ баш на Трумбићев предлог, али, вероватно из разлога политичке тактичности, не директно и изречно. (21) Овај спор између српске владе и Југословенског одбора приказала je доста опширно М. Паулова у наведеном делу, с. 386—396. Што о овом предмету попово пишемо главки су разлози у томе: а) што je Паулова за своја излагања користила само мањи део грађе ко ja постоји у архивама о тим предметима (не само у архиву Југословенског одбора у Архиву Мсторијског института Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, већ. и у Дипломатском архиву Државног секретариата иностраних послова у Београду и Државном архиву СФРЈ у Београду); б) што je приказ М. Паулове дат углавном једпострано, само с гледишта Југословенског одбора, и в) што сматрамо да. кад се говори о спору између Ј.О. и српске владе око опште скупштине, није без интереса ући и у одређене историјске и теоријско правке анализе (у ко je се Паулова није упуштала).