Анали Правног факултета у Београду

ПОЛОЖАЈ АЛ КиМ У УСТАВНОМ СИСТЕМУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

373

у погледу права на школовање припадника народности Статут утврјђује следеће; „На територији где живе Шиптари односно Турци оснивају се основне школе или одељења ових школа у којима се настава изводи на шиптарском односно турском језику. Оснивање ових школа и одељења врши се у оквиру и према условима јединственог система школства утврђеног законом. На овим подручјима, сходно условима и могућностиша настава се изводи и на шиптарском односно турском језику изводи се и у средњим школама и гимназијама односно одељењима ових школа. У складу са задацима одређеним потребама и условима рада виших и високих школа на територији Покрајине, може се за поједине предмете или трупу предмета у овим школама организовати настава и на шиптарском односно турском језику. На подручјима где живе заједно Шиптари, Срби, Црногорци и Турци могу се оснивати и школе тј. одељења са двојезичном наставом.“. „У свим школама у којима се настава изводи на шиптарском односно турском језику српскохрватски je обавезан наставни предмет и обезбеђује се његово ученье и савлађивање као говорног језика. У свим школама у којима се настава изводи на српскохрватском, односно турском језику може се уводити шиптарски језик као необавезан наставни предмет“. У погледу вођења администрации е и на језицима народности Статут уврђује следеће: у поступку код покрајинских органа, окружних судоза, установа и других организација које остварују права и дужности покрајине обезбеђују се права грађана шиптарске и турске националности да у поступку код ових органа, установа и организација употребљавају свој језик, и да на свом језику подносе овим органима односно установама и организацијама молбе, жалбе, тужбе и друге поднеске, као и да на свом језику добијају решења, пресуде, сведоџбе, увереша, потврде и друга акта којима се решавају гьихова права и обавезе. Општине и радне организације на територији Покрајине овлашћене су да својим статутима или посебним одлукама пропишу обим и начин вођења администрациие ина језику народности које живе на територији општине односно чији су припадници залослени у радној организацией. Затим, у 111 глави Статут, на основу уставних овлашћеша, регулише организацију АПКиМ, Покрајинске скупштине, Покрајинског извршног већа и покрајинске управе. Покрајинска скупштина, коју сачињавају делегати општина je највиши орган власти и орган друштвеног самоуправл>авьа у оквиру права и дужности Покрајине. Покрајинска скупштина има пет већа: Покрајинско, Привредно, Просветно-културно, Социјалио-здравствено и Организационо-политичко веће. Покрајинско веће има 70 посланика, а остала већа по 50, тако да Скупштина има укупно 270 посланика. У току припремног рада на доношењу новог Статута било je мишљење да Покрајинска скупштина треба да има само два већа: Покрајинско веће и Веће радних заједница. Међутим, превагу су добила мшпљења да Скупштина има пет већа, не због неког уједначавања са представничким органима ширих друштвено-политичких заједница већ због бројности становништва, величине територије као и других особености Покрајине .