Анали Правног факултета у Београду

98

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

поште дошло да помогне колико може слабу материјалну ситуацију поште. Све je то водило заюьучку да пошта ни у ком случају не одговара али тадашњи законодавац у Француској оставио je оштећеном корисни ку поштанских услуга могућност да против службеника-штетника који je штету проузроковао личном кривицом, може поднети кривичну или грађанску тужбу и тим тужбама захтевати од службеника-штетника и накнаду. Али, и у овом случају, службеник je одговарао и одговара и сада у Француској пред редовним судом само ако je штету проузроковао камерно или крајњом непажњом (5). Чињеница што се за обичне пошиљке штета тешко може доказати у своје време je утицала у прилог посебне одговорности пошта, Обична писма се по правилу предају преко поштанских сандучића а не непосредно службеницима пошта. Ова je пракса давно уведена и у Француској озакоњена још 1790. Овај начин предаје обичне поште по редовном току ствари готово онемогућује да се доказује да je обична писмоносна пошиљка предата пошти и да je изгубљена кривицом службеника поште. У циљу ублажавања ове потпуне неодговорности пошта у Француској су донети законски текстови који су установили извесну одговорност пошта за пошиљке послате под одређеним условима (6). Нема сумње да се не може поредити пословање поште из 1464 када je у Француској основана, прва организована мрежа поштанске службе која je искл»учиво служила интересима централне власти и лично краљу. Приватна пошта постепено je примана уз званичну пошту и то првобесплатно a касније се тек почела наплаћивати и такса за пренос. Све je ово утицало да тада пошта није одговарала. Не може се поредити ни са поштом из ХУНГ в. из времена кад су у свету, на пример у Француској, доношени посебни прописи о неодговорности за обичне пошшьке као и о посебној одговорности за књижене поштанске пошиљке. Вредно je пажње, узгред забележити, да су у Србији прописи о поштама још 1343 и 1847 имали у виду не само јемство државе за послате ствари преко поште и за пошиљке са означеном вредношћу већ и одговорност службеника за изгубљена обична и препоручена писма. Службеник-штетник накнађиваоje оштећенику наплаћену поштарину за изгубљено писмо а поред тога могао бити кажњен са десет талира „на ползу поштанске касе“. У поновљеном случају због изгубљеног писма штетник-званичник могао je, поред исплаћене накнаде у виду враћања наплаћене поштанске таксе, бити и отпуштен из службе. Ако би служители поштански проузроковали штету могли су не само бити отпуштени из службе већ кажњени затвором и на батине штаповима (7). Гледиште о посебној одговорности односно о неодговорности поште преовладало je и код нас као и упоредном праву. Тако, на пример, и у енглеском праву где службеници по правилу увек одговарају, ни држава, а изузетно од општих правила, roi поштански

(5) Ј. D. Ricard: op. eit-, р. Ill; М. Waline: op. dt., p. 70; M. Hauriou; Précis de droit administratif et de droit public, Paris, Sirey, 1933, p. 696.

(6) J. D. Ricard: op. cit., p. 110 и примедба под (4) на исто] страни. (7) Уредба о устроенију поштанеког заведениЈа, „Србске новине“, 1847, бр. 87, с. 349, чл. 61, и Уредба поштанска, ~Србске новине“, 1847, бр. 94, е. 373, § 21 и бр. 95, о. 376, § 23.