Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

99

службеш-щи не одговарају за изгубљену обичну поштанску пошиљку, али држава одговара за губитак препоручене поштанске пошиљке и то само ако се докаже да je штета проузрокована кривицом пошатнског службеника (8). У Немачкој такође пошта одговара по посебним правилима тако да за обичне писмоносне пошшьке не одговара а за препоручене одговара само ограничено плаћанем одређеног износа највише до граница одређене законом. За телеграме уопште не одговара (9). Али, много се Штошта изменило из времена када се првобитно бранила ова посебна одговорност. Повећан број поштанских услуга, пораст корисника поштанских услуга и учестаност коришћења ових услуга свакако je повећао првобитне приходе поште, тако да ни аргумент да пошту ваља ослободити од одговорности како би се помогла њена слаба материјална ситуација није више убедљив за одбрану посебних правила о одговорности пошта. Ова су правила у ствари наслеђена и уврежена као догма од које њени браниоци, и у свету и код нас, не могу да се ослободе. Одраз овог догматског схватања који je изражен свакако у најбољем уверењу да je то исправан став изложен je недавно и код нас када се, бранећи једно решеше којим се добронамерно покушава наћи решење овог сложеног проблема, изричито наглашава „фактички положај поште у преносу поштанских пошиљака даје пошти неупоредиво јачу основу да са своје стране суверено одређује услове за пренос пошиљака, који, с гледишта њених интереса, њој најбоље одговарају“. Да би се join више нагласила сувереност поште у одређивању услова за пренос пошиљака и имајући у виду интересе поште, истине се join „пошта неће одговорност за „последице“, већ одговорност за пошиљке, а о последицама нека се стара сам корисник, што je потпуно нормално“ (10). Немам утисак да су ово убедљиви разлози који би оправдали посебна правила о одговорности пошта поготову кад сви државни органи, па и оружани, одговарају по правилима о одговорности за другог и за последице, односно за штету која je проузрокована противправним радњама службеника. Зар не би могли и други органи управе, нарочито Армија, исто тако поћи од гледишта да суверено како то њој најбоље одговара одређује правила своје одговорности. Па ипак, у духу развоја нашег права законодавац je и овде прописао да ће држава одговарати за незаконите радње војних лица. Ако се мисли да je кориснику поштанских услуга оставлен избор који he начин писмоносне пошшьке изабрати па да према томе сноси и ризик за евентуалне последице, онда се мора имати у виду да у том случају корисник заиста сноси ризик али овај ризик ни je садржан у томе што за евентуалну штету пошта не одговара већ што корисник унапред зна да ће, уколико дође до штете, углавном сносити штету jep he тешко доказати да je пошиљку предао пошти и да je њен службеник штету проузроковао.

(8) D. Lévy: La responsabilité de la puissance publique et de ses agents en Angleterre, Paris, Librairie générale de droit et jurisprudence, 1957, p. 97.

(9) A. Kayser L. Lelss: Die Amtshaftung hei Ausübung öffentlicher Gewalt, München und, Berlin, C. H, Beck’she Verlagsbuchandlung, 1958, p. 12—14. (10) C. Шпановић: Материјална одговорност поште за пренос писама и правка схватања неких судова, „ПТТ“, 1963, бр. 6, с. 25.