Анали Правног факултета у Београду
ДИСКУСИЈА
97
и то из других разлога. Морали би имати више повереша у наше поште и шено функционисаше и имати у виду да никакве опасности не може бити ако и она одговара за штету по општим правилима о одговорности за друтог као и сви државни органи, и цивилни и оружани, и све остале радне организације. По правилима о одговорности за другог одговара се ако се докаже да je штета проузрокована штетниковом радњом односно радшом службеника одговорног лица. Према томе, пошта углавном не плаћа накнаду за изгубљене обичне писмоносне пошиљке али не зато што je ослобођена од одговорности уопште. Напротив, пошта би морала одговарати по правилима о одговорности за другог али ни тада не би плаћала накнаду за обичне писмоносне пошюьке кад се штета не може доказати. У нашој новијој правној литератури већ je с разлогом истицано да би пошта морала одговарати у случају доказаног пропушташа поште. (4) У случају који je решавала наведена пресуда суд je утврдио штету. Примерци часописа су изгубљени после предаје пошти. То не пориче ни пошта. Чак постоји и лист о предаји часописа пошти за који пресуда погрешно истине да није потврда о пријему „већ се издаје само ради обрачунавања наплаћене поштарине“. Међутим, лист предаје новина и часописа има свој штампани образац у коме ce назначује назив часописа, број адресовании часописа, појединачна цена, укупна цена и тежина једног примерка часописа односно новина. Свакако je овај лист потврда о чунавању наплаћене поштарине али то никако не значи да он није и доказ да je пошти предата одређена поштанска пошиљка. Према томе, кад je увтрђена штета и утврђено да je проузрокована кривицом поштанских службеника без обзира што су корисник и пошта у посебном уговорном односуј, нема никаквог разлога да и у овом случају пошта не одговара као и, остале радне организације. По себи се разуме да би пошта исто тако морала одговарати по општим правилима о одговорности и код руковања са поштанским пошиљкама предатим пошти под посебним условима, а не да, на пример, за губитак препорученог писма без обзира на последице ограничено одговара плаћањем само одређеног износа. 7. Ако се баци поглед на развој правила о одговорности пошта уопште, приметиће се да су, на пример, у Француској редовни судови првобитно и за пошту примешивали општа правила о одговорности, али како je истакнуто, против ове судске праксе били су и управа пошта и скоро једнодушно сви писци јавног права и пракса Државног савета јер су сматрали да пошта као јавна служба не може одговарати пред редовним судом ни по општим правилима. Ово je гледиште дошло не само због борбе око надлежности за решавање ових спорова већ je било засновано и на посебним законским текстовима и уједно било израз својевремене опште тежше законодавца за мањом одговорношћу пошта. ЗаконОдавац који je 1797 у Француској донео прописе о неодговорности пошта имао je у виду да су приходи од поштанске тарифе недовол>ни да покрију трошкове поштанске службе и да стога заједница материјално помаже пошту па je и правило о посебној одговорности односно о неодговорности