Анали Правног факултета у Београду
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
96
ни радне организаций, односно привредна предузећа, тако да би једна одговарала а друга била ослобођена од одговорности. Ако који државни орган или радна организација имају више задатака које у општем интересу морају остваривати или je њихово пословање сложеније и захтева брижЈвивију пажњу у раду, то никако не значи да би због тога морали мање одговарати за штетне последице незаконитих и неправилних поступака својих службеника и радника. Ако je преображај правног положаја поште у нашем позитивном праву сходно развоју нашег права и пошту уврстио у оквир радних. организација, он je самим тим joni више нагласио да пошта не ступа са корисницима својих услуга у управноправне односе већ уз одговарајућу тарифу на коју корисник пристаје ступа у уговорни однос са одређеним обавезама и сагласно томе, одговара за штету, по правилу, по ошптим правипима о одговорности за штету. Према томе, у нашем праву пошта начелно одговара без обзира да ли би се узела као јавна служба или као радна организација. 6. Гледиште које упорно брани да пошта не одговара за обичне писмоносне пошиљке углавном страхује да би тиме пошта на себе преузела исувише велики ризик и да се она не би могла наплатити регресом од самог службеника-штетника jep се с обзиром на начин руковања са обичном поштом не би могао наћи штетник. Што значи да ризик евентуалне штете од своје активности пошта потпуно пребацује на корисника. Такав став je у супротности са развојем правила о одговорности за другог по којима ко користи активности другог сноси и ризик штете. Тако je и наведена пресуда пошла од гледишта да постоји посебна врста уговора између корисника и поште по коме корисник за обичне пошиљке „стиче додуше велику вероватност али не и сигурност да ће пошиљка бити испоручена примаоцу па према томе за губитак такве пошиљке и не одговара. Пре свега, погрешно je сматрати да се корисници поштанских услуга могу делити на оне који са више вероватности могу очекивати да he њихове пошшьке стићи означении примаоцима и на оне који то могу очекивати са мање вероватности. Нема сумгье да сви корисници поштанских услуга основано морају очекивати да ће њихове пошшьке стићи означеним примаоцима. Без тог основаног поверења пошта не би одговарала својим задацима. Сасвим je друго питање што се обична писмоносна пошиљка предаје без потврде а кљижена пошшька са потврдом ко ja служи као доказ о предаји поштанске пошшьке. Друго, погрешно je истицати да би пошта тешко могла да се наплати регресом од службеника штетника, jep je служба руковања обичном поштом тако организована да се штетник не може пронаћи. Ако je тако онда би то указивало да начин руковања обичним писмоносним пошшькама није добро организован и да га вал>а реорганизовати и поправити обезбеђујући и одговарајућу контролу. Предузећа ПТТ и браниоци њихове посебне одговорности за књижене пошиљке као и неодговорности за обичне пошиљке не би смели толико да страхују од одговорности