Анали Правног факултета у Београду

102

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

постоји једна или неколико битних поставки ко je су јасно истакнуте и доследно развијане. У томе je и си ага и слабост позиције проф. Гамса. То je, вероватно, условило и својеврсно обједињавање историјско-генетичког и актуално-егзистенцијелног приступа предмету. Наиме, проф. Гаме je сматрао неопходним да укаже на развојну линију човечанства, ступњеве кроз које je оно пролазило током процеса еманципације од природе, на рефлектовање тог процеса у развоју и положају човека као друштвеног бића. Али, заједно с тим он указује и на актуално стање и праксу данашњице у нормирању друштвеног живота уопште и нарочито на деформације које се при том јављају у социјалистичком друштву. НЬега не интересује норма само у њеном егзистенцијелном облику као саставни елемент савременог друштвеног живота него настоји да утврди порекло, суштину и облике постојања овог феномена. Он то чини на један есејистички начин. Кондензованим стилом он развија мисли које не делују као обичне констатације него као ангажовано реаговане на извесне историске и савремене податке. Расправа није интонирана научном уздржаношћу и одмереношћу; она није сувопарно и праволиниско излагање са уобичајеном литературном апаратуром и опрезно и са резервама формулисаним ставовима. Штавише, мени изгледа да ту има и извесних акцената који нису неопходни у оваквом разматрању. Али, све то чини расправу веома садржајном, живом, егземпларном у погледу инвентивности у неким деловима. Она je дакле не само далеко од јаловог академизма него и од схематског и догматског опортунизма оних који немају смелости да мисле својом главом чак ни у науци где je то, иначе, елементарна претпоставка постизања ма каквог озбиљнијег резултата. 2. Мотиву, могу критичког оеврта. Разуме се, једна расправа са овако определении предметом, оваквим особинама, низом идеја и сложеношћу и тежином проблема нужно изазива и подстиче на размигшьане све оне који се баве истим или сличним питагьима. Занимлшво je при том да баш њене слабости и недостаци, којих има и поред свега реченог, постају далеко више непосредни поводи за реаговање него утврђене позитивно стране. У том смислу ће се кретати и ово моје разматране. Уосталом, познато je да када се људи у нечему слажу нема ни могућности ни потребе за неком стварном дискусијом. Самим тим оцртани су и задаци и границе ових мара. Немам камеру да самостално утврђујем предмет у вези са поставленом темом и да га систематски развијам тражећи најподеснији начин него само да покушам да се крећем у контексту садржине дате расправе, да се дотакнем проблема који се у њој налазе и да истакнем друкчије ставове. Наравно, можда се у томе неће моћи довољно да разграниче ствари у којима се слажем од ствари у којима се не слажем са проф. Гамсом, али наглашавам да je филозофско-социолошко-политиколошки итд., оквир такав да заслужу je критику. Међутим, ja ћу настојати, да ипак у средиште своје пажне поставим правнотеориске оквире критиковане расправе или бар оно што ми изгледа највише са тим повезано. Само тако и могу остати на терену своје специјалности.