Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

103

-11. Друштвени живот и феномен норми. Разматраље места, карактера и улоге феномена норми у склону целокупне друштвене стварности представља задатак социологије, а када се то чини са широким историскям захватом као у расправи проф. Гамса онда je то подручје на коме се могу такође афирмисати или проверавати поставке историског материализма. Но пошто je тај задатак веома сложен а простор овакве расправе, недоволен и тежгьа проф. Гамса да нарочито истакне неке своје идеје очигледна уследили су погледи и формулације који су спорни или подобии да изазову неспоразуме. Наравно, и сваки покушај освртања на ньих може довести колико до евентуалних разјашњене толико и до нових неспоразума. 1. Свеет као елемент друштвене стварности. Под друштвеном стварношћу треба подразумевати укупност друштвених феномена или друштво уопште или одређену заједницу људи у којој се манифестује целокуиност друштвеног живота. Та стварност се битно карактерише присуством свести као једног облика постојаша и кретања материје, облика који je само најбиши вид и фаза у еволуцији материјалног света. Али, свест није довољно лосматрати као битан момент и квалитет друштвене стварности него и као компоненту ко ja се повезује са осталим компонентама. Она се јавља у многим и различитим видовима као индивидуална или колективна, нижа или виша, овако или онако уобличена, итд. Због снега тога друштвена стварност се само релативно одваја од природне стварности и зато постоји јединство и прелажење једне у другу. То се огледа, поред осталог, и у томе што се у друштву јављају объективно и субъективно уопште и што се та два момента у реалним друштвеним феноменима повезују у специфично јединство. У друштвеној стварности као таквој зато се и разликује объективно и субъективно биће друштва. Од ових поставки полази и проф. Гаме, али у конкретном објашњаваньу свести као елемента друштвене стварности он имплицитно или експлицитно долази и до таквих закључака који су у супротности са таквим полазним поставкама. То je најочигледније када покушава да разграничи природу од друштва. Иако je тешко претпоставити да je реч о стварном определзењу за једну- дуалистичку концепцију на основу инсистирагьа да у природи постоји каузалитет ада у друштву влада финалитет управо се на то своди с једне стране недовољно истицање чињенице да баш у друштву владају објективне закономерности и с друге стране сувише велико подвлачење да je подручје стварно друштвеног обележено постојањем свести као такве. На почетку и на крају се изричито каже „Природа у ужем смислу je свет каузалности, друштво je свет финалности, нормативности“ (11, с. 91). А треба подсетити да je социологија постала наука тек када je почела да открива објективне законитости друштвеног живота, када je утврдила да и ту постоји детерминизам, повезивање елемената од којих једни имају карактер узрока а други последице и када су утврђене бар основни закони разно ja, структуирања и функционисања друштвене стварности и њених дедова. Исто тако, треба подсетити да je из оштрог раздвајања природе и друштва