Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

105

живљавати, тј. преко норми и то само ако и како их ове дозвољавају;; тако настаје процес преображавања, потискивања и „сублимирања (resp. продуховљења)“ нагона и то првог у својину и власт (који немају утврђепе границе интензитета) а други у брак (који поставља границе интензитету овог нагона); битно je то да су ти нагони она супстанца из које „деривира“ свест и заједно с њом норме; пошто су то два конститутивна нагона, одговарајуће институције својина и брак a заједно с вима и рад као претпоставка и функција својине стално су присутне у друштву одкад оно постоји и докле буде постојало с тим што се облици кроз историју нужно мењају (све I, с. 19 —22). Овај приказ поставки проф. Гамса може, признајем, изгледами сувише упрошћен, али ми се чини да су оне у оригиналу и неразвијене и противречне и да остављају утисак знатно упрошћене конструкције. Независно од тога колико су фројдизам и Адлерова психолошка теорија могли допринети обогаћену социо логије уопште и колико марксистичка социологи] а може тражити подстицаје и користити с мавим или већим модификации ама неке погледе и тековине каснијих и других теорија (на чему проф. Гаме инсистира) изгледа ми основано ставити само неколико напомена. Пре свега, феномен нагона чак и ако je урођен човеку, вероватно спада у целини у гьегово природно биће. Као такав он сто] и изван друштвеног као и све друго што обележава човека као природно биће. Нагони су уопште својства јединки и тако се и испољавају. Само се тиме може објаснити околност да оснивачи марксизма, који су одлично знали и целини епохалну вредност Дарвинових открића, нису сматрали плодотворном идеју друштвене улоге нагона. То исто важи и за касније марксисте. За раз лику од неких старијих и новијих социолошких теорија које сувише уносе биолошке и психолошке моменте и погрешно их схватају, марксизам испитује друштвено биће човека, а то значи и друштвени живот у правом смислу речи. Зато марксизам и нема потребе да тражи решенье проблема о корену, извору, подлоги, итд., „друштвеног“ као таквог или неких значајнијих друштвених институција у „потискивању“ и „сублимацији“ нагона! Уместо тога марксизам, па и низ других теорија, откривају један други феномен; то je интерес који имају појединци, трупе и читаве заједнице и који делује као мотивациони фактор, объективно дат и субјективно схваћен, свих друштвених активности. Интереса, међутим, нема у природи па ни у животињском царству. Затим, иако je тачно да луди у организовању заједничког живота регулишу, поред осталог, и испољавање и задовољавање нагона, ипак они то чине сасвим слично регулисању осталих биолошких, физиолошких и сличних потреба. И поред тога што то није друштвено, ипак има одређени утица] на друштвени живот и само зато и утолико подлежа одговарајућем регулисану. A чињеница да се нагони уређују и друштвеним инструментима ниуколико не значи да су нагони „деривациона основа“ регулисагьа као таквог и инструмената и институција које се у вези с тим појавлују. Нарочито нема стварног разлога да се најважније друштвене институције