Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИ J А

107

један низ поред многих и различитих друштвених феномена. Уосталом, ни проф. Гаме то не може оспорити јер полази од тога да се у друштву мора разликовати объективно и субјективно биће, сем наравне ако под првим не -подразумева природну страну друштва. Уопштб, норме су само један од облика друштвене свести, њен део, део субјективног бића друштва. Али, баш као друштвени феномени норме егзистирају у јединству и повезаности са другим елементима друштва и чак истовремено фигурирају и као объективно биће друштва или тачније као друштвена стварност посебне врсте. Због свега тога неосновано je стазљати знак једнакосги између феномена норми и друштва. 111. Друштвене норме уопште и правке посебно. Феномен друштвених норми je увек предмет посебног интересовања правника просто зато што се најчешће сматра и даыас, као и раније, да je то genus proximum самог права • ако се оно, наравно, схвати као скуп специфичних друштвених норми. Следствено томе, сматра се да се задатак дефинисагьа појма права своди само на утврђивања шта je ньегова diferentia spesifica. Пошто je то основни и најтежи проблем правке науке, ja ћу се на њему задржати само у оној мери у којој и проф. Гаме додирује односне моменте. 1. Шта je друштвена норма? Иако су социологи најпозванији за објашњење овог феномена, очигледно je да и ми правници морамо бар приближно знати шта он представља. Нажалост, ту постоји велика неодређеност, некритичност и таутолошко дефинисаше. Зато, готово да и не би требало пребацивати проф. Гамсу за такве и сличне недостатке у његовом схватању норме. Он каже да je то „оно што у друштву одређује шта се сме а шта не сме радити“ (I, с. 16), да норме „прописују правила за уређење међусобних односа [... ] шта се сме а шта не сме [...]“ (11, с. 78, примедба). Из овога се, међутим, не види шта je супстрат норме из чега се она састоји. Додуше, из целог контекста расправе следи констатација да су то „појаве свести и духа“ (I, с. 23) али то није довољно. По мом мишљењу, норма je релативно издиференциран и кристализован облик друштвене свести, подобай за усмеравање друштвеног понашања човека (појединца или трупе) предвиђањем какво оно треба да буде и истовремено последица које he уследити ако буде супротно. То je извесна замисао или логична одредба о могућем и потребном понашању или одноейма људи у њиховом заједничком животу. Следствено томе, свака норма садржи диспозицију и санкцију које назначују и јасно разграничавају позитивно и негативно понашање. Зато je проф. Гаме тачно и добро нагласио и момент својеврсне квалификације у свакој норми (I, с. 17, 19). Он мисли да je то у основи морална квалификацща, али мени изгледа да je такво гледиште ипак уско. Jep, то je тачно само уколико се као момент појављује casser, тј. интимно опредељење за нешто као „добро“ и истовремено оцењивање супротног као „зло“. Пошто, пак, има разних норми, то je и квалификацией исте природе каква je и норма, тј. она се појављује као извесно мерило оцењивања ставка и понашања људи (психичких и физичких), њихових узајамних веза и чак веза са стварним или фиктивним оквирима у којима се налазе. Да-