Анали Правног факултета у Београду

108

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кле, има оцењивања и са становишта других критеријума. Постоје, найме, религиске, моралне, обичајне, конвенционалне, правые и друге норме и све оне имају cs oje критеријуме оцењивања, несводљиве на остале, специфичне колико и свака од дотичних норми. Иако проф. Гаме говори о норми (једнина!), разуме се, он полази од тога да постоји мноштво норми у сваком друштву. Оне се појављују и у различитим видовима. Изузетак je само примитивно („органско“) друштво у коме постојеће норме нису биле издиференциране на разне видове него су се све и свуда појављивале као јединствене. Исто тако, он прихвата врло распространьену претпоставку да ће будуће бескласно друштво имати такође јединствен вид норми моралне. А да би ту чињеницу истакао употребљава час израз „нормативни систем“ (П, с. 79, 80, 81), час „нормативны поредак“ (I, с. 21, 22, 11, с. 78, 80, 82), али не баш прецизно јер под тим подразумева и целокупност норми датог друштва, односно као синоним „нормативное“ и „нормативности“ и одређену врсту норми које сачињавају целину. Доиста, постоје многи и разноврсни системи норми као засебне целине али и њихово међусобно повезивање на одређен начин, преплитање и прелажење једних у друге. При том je особито уобличен систем правних норми jep je у његовој структури и функцији присутна тендеција постизања што веће складности. 2. Да ли су друштвене норме дериватив нагона? Као што je напред указано, проф. Гаме сматра да нагони имају крупну улогу у друштвеном животу. У вези с тим он развија гпедиште да норме „деривирају“ из нагона. Другим речима, он објашњава порекло или корен норме посматрано и у историској перспективи и у перспективи њеног актуалног остваривања у два поменута нагона. Истовремено он изричито тврди да норма није дериватив свести и интелигенције. Иако није сасвим јасно шта он подразумева под „деривацијом“, изгледа да има у виду оно из нега норма произстиче a такође сам процес успостављања норми. Ако je тако, онда његово одбацивање свести и интелигенције ipso facto значи негирање онога што je за сваку норму најбитније. Jep, норма je увек у безусловно творевина свести, на неки начин изражене. Норме не могу бити неки епифеномен нйгона, као што не могу бити ни продукт неких метафизичких или природных снага, него je увек у њиховом стварању неопходан одређени степей свести и, како се често истине, вољне активности л>уди. Исто тако, у процесу остваривања захтева садржаних у нормама свест и се појављују као неопходан предуслов. Без тога норме уопште не могу постојати. Мада проф. Гаме каже да се два основна животна нагона преображавају у установе својине и брака (I, с. 20), он би морас узети у обзир и следеће: прво, да ли све и различите норме које сачињавају те установе (дакле, религијске, обичајне, моралне и правые) проистичу из та два нагона?; друго, како je могуће објаснити „деривацију“ низа других различитих и веома знача ј них друштвених институција (економских, политичких, културних, итд.) које су везане за нормирање, тј. да ли и оне „про-