Анали Правног факултета у Београду

109

ДИСКУ СГЛЈА

истину“ из истих нагона или пак неких других?; треће, зашто треба занемаривати друштвене корене којих свакако има и које треба објашњавати, и вршити захвате у биолошке, тј. извандруштвене?

И не само то: због „инерције социологизирања“ проф. Гаме просто заборавља на извесне ствари ко je у правној науци сто je веома близу, ако нису чак и истоветне са загонетном „деривацијом“. То je материја тзз. извора права, односно правних норми. Елементарна je ствар у теорији права да треба открити тзв. материјалне изворе права (за које неки тврде да je воља божија, друти да je то идеја правде, заједничког добра, солидарности, итд., трећи да je то воља класе, класни интерес или класна борба), а поред них и тзв. формалне изворе права или опште правке акте или нормативна акте. Проф. Гаме за све то налази „замену“ у поменута два нагона! Према томе, ако се уопште чини неопходним објашњење „деривације“ норми, онда би се оно морало тражити у неким друштвеним погребала, процеспла или елелентима који детерминишу нормирање као такво, па и негове разне видове. А што се тиче правних норми оне заиста „деривиpajy“ из нечега али то нису нагони. Оне нису никаква „ сублимација “ нагона него својеврс на кристализација друштвене свести. Те норме су израз воље и интереса владајуће класе или деле заједнице и везане су за активном? државе као посебне политичке организације било тако што их она непосредно ствара било тако што их само штити својом принудном силом. 3. Предмет нормирања. Ако се стварање и деловање друштвених норми схвати као нормирање, искрсава питање шта je предмет тог нормирања? Проф. Гаме стално инсистира да норме не регулишу само спољна понашана него и унутраппьа стана свести и да je због тога сувише уска и површна дефиниција која сматра да je то „правило понашања“. Напротив, по нему, норме регулишу разне друштвене односе (I, с. 17). На другом месту он подвлачи да je предмет норме објективно биће друштва, круг друштвених односа који га сачинавају (11, с. 71) и чак манифестације природной живота а пре свега нагони (I, с. 20, 11, с. 78). У вези с овим одмах истичем да норме не регулишу природу јер природно увек остаје ван њиховог домашаја. Међутим, ако се то природно трансформише у друштвено оно може постати предмет нормирана. Дру* штвено као такво може бити предмет неког нормирана изузев када измиче домашају свесног делована. Друштвена понашана уопште (физичка и психичка) потпадају под регулативно дејство норми. Додуше, и ту постоје изузеци и немогућност регулисана. Но, без обзира на све то чини ми се йеосновано негиране чиненице да норме регулишу људска понашана. Може се рећи да норме регулишу и друштвене односе, али je нетачно да их оне конституишу или, како проф. Гаме каже, санкционишу и „[...] истовремено их чине друштвеним“ (I, с. 17). Jep, друштвени односи се и самостално успостављају, независно од било каквих норми. Штавише, могло би се рећи да су друштвени односи нужна претпоставка норми jep се на ниховој подлози ове стварају. По мом мишљену најтачније je рећи да предмет нормирана представљају друштвени процеси. Jep, они су истовремено својеврсно пове-