Анали Правног факултета у Београду

у току изградње темеља новог друштвеног система стварна улога и моћ субјекивног фактора достиже максималне границе, те се у вези с тмл и ■јавља субјективизам у правном нормирању. Taj субјективизам се састоји y отступањима разне врсте, интенизиТета и правда од onora што би у датим околностимд; било адекватно нормиранье. А шта je то и када постоји не може се унапред и схематски одредити него само друштвеном праксом показати и проверити. Углавном може се рећи да постоје три теоретске и практичне могућности; прва, да нравно нормирање заостаје за друштвеним потребама и тада се у њему задржавају елементи традиционалног и превазиђеног или се пак не појавл>ују на време и у потребној мери новине које живот намеће; друге, да то нормирање иде испред постојећих друштвених потреба и тада се у њему јавља оно за што нису сазрели услови и што се може показати с пуном вредношћу тек у будућности; треће, да нравно нормирање буде погрешно у том смислу што се у њему јављају принципи, ставови и норме које објективни развој никад не би донео и који зато значе одступање од друштвених потреба у највећој мери и са најнетативнијим последицама. Наравно, ово су само главки правци и врсте одступања, а како се у конкретном случају појављују то зависи од утицаја разних фактора. При том субјективизам настаје у широкој скали могућности увек када се од низа варијаната испусти 'најбоље. Али, само онда када се у пракси покаже да je прихваћена изразито лоша варијанта и када због тога настају штетне, па и тешке, последице има стварног основа да се говори о субјективизму. Остало се и не може са сигурношћу верификовати. , Субјективизам у правном нормирању je само једна конзеквенца субјективизма у политици, a овај постоји када недостаче реалистична идеологија и практично деловање. Недостатак реализма се најпре огледа у томе што се може настојати, и поред објективно постојећих великих препрека, да се спроведе политична лини] а без обзира на жртве и тешкоће свим расположивим средствима. Тада идеали социјализма постају вредности за себе и по себи у име којих се јавља једна несоцијалистичка политика. Али, недостатак реализма je join очигледнији када се јавл,ају елементи романтичарске наивности, утопизма у оцени правда кретаньа и перспективе будућности, када имају превласт узлет маште и неодмереност жеља у преображају друштва сходно постављеним идеалима. Но, у оба случаја правно нормирање се претвара у „декретирање“ онога што нема потребне претпоставке у реалности и зато се промене врше или уз изузетно велике тешкоће или замислй просто остану неостварене. Само зато што се путем друштвене праксе временом изврше проверавања карактера политике и правног нормирања могу се отклањати настала застрањивања било у једном или у другом правду. И баш то показује домашаје политике и правног нормирања и границе које поставља објективна стварност. Све ово je и проф. Гаме анализирао али на више иделошко-политичком плану. Међутим, он дотичне појаве не обележава овако него као нормативизам и то упорно и без икакве ограда (11, с. 82—92). И против таквог озна-

113

ДИСКУСИ JA