Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

114

чавања не би се могло имати ништа против када употребљени термин не би изазивао велику забуну. Ствар je у томе што се нормативизмом у правној науци назива увек једна концепција права коју je најдоследније развио Ханс Келзен a која ce јавља у разним варијантама. А то je нешто сасвим друго. Чак и ако се може доказати да и СССР и у нашој земл>и постоје одблесци нормативистичког схватања- права не може се доказати да су само таква схватања узрок раскорака између нормирања и друштвене стварности. 3. Манифестације етатизма у правном нормирању. Етатизмом се може назвати тенденција прекомерног и објективно неоправданог и штетног ангажовања државног апарата и употребе принудних средстава у остваривању политичких циљева. То je својеврсан правац, метод и резултат прахтичне политике као и скуп одговарајућих идеолошких концепата и поставки. У својој основи етатизам je израз разних деформација које настају у неповољним условима социјалистичког развоја. Опасности и штетне последице су утолико веће уколико су неповољнији објективни услови и немогућност и неспособност субјективних снага да их схвате и пронађу најбол>а решења. Имајући власт, руководеће снаге постају жртва самообмане да je државна сила једино, најсигурније и најефикасније средство за остварење социјалистичких идеала, а уз то je занемарено или сведено на минимум коришћење осталих фактора развоја социјалистичких друштвених односа. Пошто je држава непосредно повезана са правом неизбежно je да рве деформације етатизма добију одговарајући израз у правом нормирању. Без обзира на конкретно испољавање ових деформација изгледа да je за НэИХ характеристично следеће. Структура државног апарата je бирократска и централистичка jep се тако ствара ослонац за спровођење круге и јединствене политике. Тако свака политична линија и одлука, па била и најпогрешнија, постаје императив државне власти. Као такав он се може нормативно изражавати преко текућег законодавства. Само правно нормиравье je усредсређено у рукама врховних државних органа који настоје да по сваку цену проведу своје замисли. А политички подухвати и гьихово нормативно уобличавање су такви да дубоко засецају у битне стране друштвеног живота у тежгьи да се постигну далекосежни преображаји. Ако je политика позитивна, овим начином се могу постићи велики резултати, али ако je погрешна баш због ефикасности свог остваривања, она може изазвати тешке последице. Одлучност, моћ и неприкосвеност руководећих снага у њиховој борби против отпора класних противника тада се може претворити и у одбацивање сваке критике и стваралачког деловагьа осталих фактора. Они немају стварних могућности да се укључе у процес правног нормирања. У том погледу сведена je на минимум и улога периферних државних органа. Правно нормирање je претежно ослоњено на силу државе а не на добровольно прихватагье од стране оних који треба да га оживотворују кроз своја понашања. Али, напоредо са овим неизбежно je и спровођење политике и државних делатности изван оквира правног нормирања