Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИ JA ■

115

и чак супротно постојећим нормама па тако настају појаве незаконитог и самовољног рада државних органа. Отуда и сам процес правног нормирања није ни интензиван ни довољно обухватан и ефикасан онолико колико би се очекивало с обзиром на остале повољне околности. Пошто je у развоју Совјетског Савеза било највише тешкоћа и унутрашњих противречыости у периоду консолидације власти и изградње основе социјализма снажно су се испољиле тенденције етатизма. Њихов саставни део и пропратна појава су деформације „култа личности“, бирократизма и субъективизма у политици у нормиразьу, итд. Уосталом, о томе je у совјетској и нашој литератури доста писано па je и оно што проф. Гаме пиша (11, с. 82—86) углавном скуп општеприхватљивих ставова. 4. Манифестације анархоидне идеологще у правном нормирању. Али у развоју социјализма досад су се изражавале и супротне тенденције, такође шгетне али у мањој мери. „Либертизмом“ се може назвати тенденции сувишног смањивања и потцењивања улоге државе и права у току изградње социјализма у релативно неповољним околностима. То je такође практична оријентација и идеолошки заснован скуп погледа. С обзиром на нове историске услове то није либерализам класичног типа а ни анархизам какав je у прошлости постојао. Али у њему има извесних елемената тих идеолошких погледа. Jep за овај став je битно истицање да су држава и право само нужно зло и фактор који треба да заузме најмање места у социјалистичком кретању и да за рачун тога остали буду максимално фаворизовани. То je идеологија наивног оптимизма у оцени тешкоћа, идолатрије аутоматизма и кретања без сукоба, хармоничног повезивања различитих друштвених снага. Извесни уплив овакве тенденције могућ je у условима недовољних историских искустава и поука. А за њено испољавање на плану правног нормирагьа предуслови се своде углавном на следеће. Нужно je постојање прекомерне децентрилазације државе и сувишно дифузионирање и плурализовање политике услед чега настају тешкоће баш када треба водити јединствену политику. Пошто je створен сувише еластичан и распарчан скуп фактора и механизама настаје толика самосталност да то погодује стихији. Нормирање уопште и правно посебно резултат je деловања разних и многих фактора. Зато je оно гломазно, несистематизовано и недовољно ефикасно. Преко њега се тешко могу провести одлучније и далекосежније мере. Оно je и сувише нестабилно и подложно дејствима искрслих противречности. Зато се иза привидно развијеног нормирања крију фактичка кретања чак и против постојећег система правних норми. Уз све то сматра се да треба избегавати вршенье принуде и позива се на апстрактни хуманизам. Све то пропраћено je неодмереним и упрошћено схваћеним одумирањем државе и права, итд. Иако ова тенденција није изразита као прва може се рећи да je донекле била присутна код нас током прошле деценије утолико што су се јављале деформације иначе исправив оријентације. С обзиром на то и примедбэ проф. Гамса су у основи прихватљиве (11, с. 86—91).