Анали Правног факултета у Београду

116

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Закључак. У разматрању проблема односа норме и друштвене стварности треба увек јасно определити обим предмета, тј. назначит да ли je реч о тим феноменима уопште или пак о неким историски одређеним нормама и друштвеној стварности у којој се налазе. Али увек се мора одредити право место и карактер норми као интегралних делова те стварности а то значи утврдити њихова специфичное! и релативна одвојеност и одређена повезаност са осталим елементима друштвене стварности. На тај начин добија се могућност диференцираног посматраньа и анализе разних врста норми и НзИховог односа према друштвеној стварности. Jep обичајне, моралне, правне и друге норме и у том погледу се знатно разликују. Характеристично je при том да су правне норме не само најзначајније негр и најсложеније. Као творевине свести оне су объективно детерминисане али и најподобније да достигну највећи степей самосталности, чак толики да изгубе готово сваку везу за стварношћу. И поред тога што се такве норме ослањају на снагу државе и делатност водећих полтатичких снага, обично се дешава да остану или сасвим неефикасне, да фигурирају само као мисаоне творевине без одговарајућих ефеката у друштвеном животу, или да после краћег или дужег времена долазе у такав сукоб са стварношћу у коме су увек баш оне савладане и одбачене. Кад тако не би било льуди би баш помоћу правних норми произвольно моделирали облике свога живота и произвольно мењали и усмеравали токове историје. Ово je јасан показатель не само објективних оквира у којима су правне норме поставлена већ тиме што су само део дате друштвене стварности него и чињенице да су она само један део правне стварности или, једноставно речено, права.

Др. Стеван К. Врачар