Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

121

Уваженьем жалбе туженог фонда републички врховни суд преиначио je првостепену пресуду и захтев тужиоца одбио. „Побијан пресудом“, каже се у пресуди републичког суда „утврђено je да je тужилац по уговору бр. 52 од 28 VII 1960 закљученом између њега и бив. Борачке инвалидске задруге „Борац“ из Л. чији je он члан био, a која je задруга у међувремену ликвидирала и чија je права и обавезе преузео тужени фонд, уплатио 1,300.000. — дин. с тим да му поменута задруга преда трособан конфорни стан у згради коју буде подигла за чланове задруге у улици Моше Пијаде у Л. у новој станбеној згради а да остатак разлике од вредности стана тужилад отплати за 30 година у ратама. Исто тако угврђено je и то да je зграда подигнута и да je извршена расподела станова у њој а да тужиоцу није дат стан већ да су станови додељени другим лицима који су се у ньих уселили. „Према томе, када je утврђено да су сви станови у првој згради у улици Моше Пијаде подељени другим лицима, а у уговору од 28 VII 1960 није прецизирано који стан треба да припадне тужиоцу, онда,. иако je тужилац са своје стране извршио све обавезе из уговора, тужени фонд није у могућности да уговор изврщи и тужиоцу додели преда трособан стан. Тужиоцу je остало j едино право да тражи накиаду штете коју je претрпео услед овакве раднье тужене односно да тражи повраћај износа који je дао за изградњу стана“. Врховни суд Југославије одбио je ревизију тужиоца и у трећем степену потврдио je пресуду републичког суда чије je разлоге у целости прихватио. Ти разлози упућују тужиоца да тражи накнаду штете односно повраћај износа који je по уговору дао за изградньу стана. Из тога се може закључити да je и у овом спору између станбене задруге и њеног члана према схватагьу суда уговором заснован само облигациони однос. Према оваквој пракси, уговор о имовинским правима и обавезама станбене задруге и члана задруге, у погледу стицаља права својине на стан, ничим се не издваја од осталих облигационих односа у којима се једна од уговарајућих страна обвезује да изврши пренос својине. Закон о станбеним задругама одиста, не одступа од традиционалног правила да je за пренос својине на непокретности потребан тутулус и модус. Самим уговором-тутулусом-члан задруге не стиче својину. Међутим, ако се имају у виду друштвени цшьеви станбених задруга,, може се поставити питанье положа ja трећих лица у односу на уговор станбене задруге с њеним планом. Трећа лица, када правним послом са станбеном задрутом прибављају стан, или право располагања станом, треба да имају у виду цшьеве станбеног задругарства и да поступају с особитом пажњом. Правки посао који закльуче са задругом не би требало да има правну важност, ако се тим послом вређају права члана задруге.

Др. Миленко Јовановић