Анали Правног факултета у Београду

129

Противправност овог напада несумњиво мора да постоји па КЗ то посебно и не наглашава (4). 4. Озбиљна претња не значи да учинилац мора да има и стварну намеру да je оствари. Довольно je да он ставља у изглед пасивном субјету вьено остварење јер већ само такво понашање учиниоца ствара у пасивном субјекту осећање угрожености и изазива неспокојство у погледу његове личне сигурности која je управо и објект кривичнопразне заштите код овог крив. дела. Ово схватање углавном je усвојено и у кривичноправној теории (5). 5. Међутим, спорно je питанье да ли претња треба да je озбшьно схваћена од стране пасивног субјекта. Према једном схватању ни je од знача ja да ли je пасивни субјект схватио претњу као озбиљну и да ли се с обзиром на то осетио угроженим већ je довољно да je претаьа објективно таква да може да угрози осећање личне сигурности без обзира да ли je у конкретном случају имала такво дејство (6). Према другом схватању претња треба да je изазвала у пасивном субјекту осећање угрожености (7). Ово друга схватање, с обзиром на наш КЗ, појављује се као оправданије. Ако се има у виду да КЗ ово дело сматра као крив, дело против слободе и права грађана и инкриминише га у цильу заштите личне слободе која се манифестује и осећањем личне сигурности, онда je несумшиво да je за постојање овог крив, дела потребно да je до стварања осећања угрожености личне сигурности стварно и дошло а да би у супротном постојао самб покушај који са гледишта КЗ није кажњив (8). Ово утолико пре што КЗ одређује да се за ово крив, дело гоњење предузима по предлогу чиме у извесном смислу оставља пасивном субјекту да цени опортуност кривичног гоњења. 6. Посебно je питање да ли je у случајевима када се при претньи да ће се напасти на живот или тело указује. и на евентуални начин или средство овог напада потребно да je односним средством или на такав начин стварно могуће остварити претњу. И по овом питању у теорији постоје супротна мишљеша а таква супротна мишљења дошла су до изражаја и у наведеним пресудама. Према схватању извесних аутора, за постојање овог крив, дела потребно je да je претња стварно остварива, те да претња иеподобним срёдством или неподобним начином извршења претње није озбиљна претња која je потребна за постојање овог крив, дела (9). Насупрот томе, други аутори истину да je за постојање овог крив, дела довољно да претња објективно изгледа као остварива те да пасивни субјект осно-

(4) У неким крив, законицима, на пример у италијанском изричито се указује на претњу противправним делом (в. L. Franchi; Codice penale e Codice di procedura penale, V ediclone, Milano, 1934, p. 103).

(5) V. Б. Златарић: Крив, законик у практично) примени, II св. Загреб, 1958; с. 138; др. Т, Живановић: н. д., с, 103; R. Garraud: Traité théorique et pratique du droit pénal français, tome V. 111 éd„ Paris, 1924, p. 289.

(6) Др. T. Живановић : н. д., с, 102, Schönke Schröder; Strafcesetzbuch, Kommentar, 7 Aufl., 1954, p. 674.

(7) Др. J. Таховић: Крив, право, Посебни део, 111-Изд., Веоград, 1961, с. 125; др. Б. Златарић: н. д., с. 138; швајцарски КЗ на ово изричито указује (в. A. Panchaud; Code pénal suisse annoté, Lausanne, 1951, p. 110).

(8) Уп. Б. Раванић: Угрожавање сигурности иц чл. 153 КЗ, „Гласник Адвок. коморе у А. П. Војводини“, Нови Сад, бр. 7/1959, с. 24.

(9) Др. Т. Живановић: н. д., с. 102.