Анали Правног факултета у Београду

МАРКСОВА ТЕОРИЈА ДРУШТВА

19

У Капиталу и пратећим економским рэдовима описан je прво процес историјског конституисања капиталистичког система, а затим je, продирагьем у скривену базу његове егзистенције утврђено да се испод привидне размене еквивалената крије стварни унутрашњи механизам експлоатације. Капиталиста не кулује рад већ радну снагу, једну посебну врсту робе која има способност да производи више него што износе трошкови њене репродукције. Процес у коме се ствара вишак вредности, присвајање неплаћеног рада, истовремено je и процес производное капиталиста на једној страни и радника, најамне радне снаге на другој. Ту лежи и најдубљи социјални извор, структурални извор њихових неразрешивих конфликата који воде ка промени постојеће структуре. Најзад, капитализам je концентрисао раније сићушна, ограничена средства производње и преобразио их у моћне полуге производње, а низ изолованих операција претворио je у битно друштвени процес производње. Али подруштвљавајући тако силно процес производње остављао je расподелу и даље у приватним рукама и тако заоштравао основну унутрашяьу противречност система. Уколико je у потери за максималним профитом и у немилосрдној конкурентској борби за економски опстанак вршена све обимнија централизација и концентрација производних потенцијала, претварање мноштва предузетих пигмеја у мали број индустријских гиганата, утолико je потпуније избијала на видело све већа неспојивост битно подруштвљеног характера производње и капиталистичког приватног присвајања. Објективне, унутрашње противречности система ко je делују испод површине економске структуре законита су опруга сталног кретања и преображаја система, процеса гьегове „креативые деструкције“. Но у исто време у том делу друштвене структуре налази се и колевка друштвених сила ко je су историјски носиоци промена. Тако су откривени и научно објашњене прво објективне, законите тенденције која воде деструкцији постојећег и афирмисању новог, супериорнијег типа друштвене организације. И друго, основна субъективна сила, радничка класа, ко ja je историјски извршилац ових промена, ко je се врше са насиљем ако се старо опире или мирно. Пролазећи кроз различите фазе свог развитка, пролетариат се политички организује, ствара своје организације и идеологију (Комунистички манифест). „Људи постају свесни конфликта и борбом га разрешавају. Идеје када овладају масама постају материјална снага преврата, способне да активирају преображај постојећег у чијем су окриљу већ никли револуционарни елементи будућег. Изградња je теорија социјалнг револуције која синтетички спаја објективне, структуралне узроке социјалног гибања и његове субјективне актере. Противречје постојећих односа производње и нараслих производних потенцијала који се више не могу несметано развијати у страним, уским оквирима, најдубљи je структурални извор социјалне револуције, која мењајући економску основу доводи и до преврата читаве огромне надградње. Социјални. носиоци тог преображаја који постају свесни конфликта и борбом га разрешавају нису ни велике личности, као што je мислио Карлајл (Carlyle) нити неадаптитани појединци који долазе у сукоб са постојећим нормама, као што верују Парсонс