Анали Правног факултета у Београду

20

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

(Parsons), и Мертон (Merton), нити, најзад, уске завереничке групе као што je био уверен Бланки (Blangui). Ова историјска функција припада читавој једној велико ј. друштвеној класи, модерном радничком покрету. Припада радничкој класи чија je доминација, само историјски прелаз ка укидању ceux класа, стварању 6ескласног друштва. Али, стварајући поступно ново друштво, нову структуру, она нема да остварује утопијске конструкције. „Она има само да ослободи оне елементе новог друштва који су ce већ развили у крилу старог буржоаског друштва коде се налази y распадању“ (Трађански рат y Француској). Три су нарочито елемента Марксовог научног фонда, његове теоријске заоставштине, који заслужују да буду посебно акцентовани. Марксова способност синтезе, цедювитог научног посматрања структуре постојећег друттвеног система и гьегове динамике, законитих тенденција промене постојећег. Тиме што je истражила кључни однос између друштвене структуре, друштвених трупа и њихових конфликата као сила које активирају промене, Марксова дијалектичка метода je критички превладала Ахилову пету социолошке теорије од Канта (Kant) и Диркема (Durkheim) до модерног функционализма. Да je описивао само структуру постојећег, проучавао само услове стабилизације друштва, Маркс би био великан али не би револуционисао науку о друштву нити би се издвајао из плејаде класика социолошке мисли. Тамо где су други видели вечите природне законе и постојећу структуру као једину рационалну, Маркс je откривао само закон одређеног стушьа развоја. Разумевање постојећег за aera je било и разумевање његове нужне промене, негације, стварања новог. Међутим, то ново није развитак безличних, анонимних структура које ce стварају искључиво иза леђа људи већ je законит процес ослобођења рада, укидања приватне својине, класне доминације и неједнакости, хуманији положај удружених личности. Стога социјализам и комунизам који наслеђују капитализам као облици колективног привређивања и форми друштвеног живота нису само вредности, племенити циљ. Они су резултат противречних друштвених процеса и вољних акција великих друштвених покрета и сила. Визија новог израста из научне критике постоjeher, у тенденцијама стварног откривају се могуће пројекције будућег. Редак je мислилац у кога се идеал, вредносно и фактичко тако спаја у природну синтезу у кога се вредност претвара у фактичко, и фактичко у вредносно. Најзад, Маркс je имао изванредну способност да иза спољашњег, иза привидног открије унутрашњу суштину предмета, социјалне појаве. Тамо где су други видели само размену једнаких вредности, еквивалената, он je откривао специфичну експлоатацију. Тамо где су остали мислиоци налазили само сагласност вол>а, consensus, као силу ко ja одржава постојећи поредак, он je откривао и доминацију једних трупа над другим, политичку принуду и неједнаку расподелу друштвене моћи. Тамо где су остали видели потпуну аутономију идеја које су им изгледале као архитект соци-