Анали Правног факултета у Београду

ЈЕДИНСТВО СВЕТА

49

стичких земаља убрзати унутрашњи друштвени развитак и ојачати демократске снаге у свету. Отуда потреба најактивније борбе за свестрану и пуну равноправност у међународним односима, јер само равноправии чланови једне заједнице могу у току дужег времена коегзистирати. И зато je сасвим разумљиво што су Резолуцијом Генералне скушптине наведена, у саставу начела међународног права о пријатељским односима и сарадњи између држава, поред изложених још и начело равноправности самоопредељења народа, начело дужности држава да узајамно сарађују у складу са Повељом, и начело да he државе испуњавати у добро] мери обавезе које су прихватиле у складу с Повељом. То су управо она начела која дају правке основе активној сарадњи на даљем прогресивном развитку међународних односа, a кодификација тих начела само he унапредити такву сарадњу, имајући на уму, како каже сама Резолуција, уску повезаност између прогресивног развитка међународног права и успостављања услова под којима се правда и поштовање обавеза из уговора и других извора међународног права могу држати путем унапређења међународне сарадње у привредном, друштвеном и сродним делатностима и путем остварења људских права и основних слобода. Jep данас коегзистенција није никакво пролазно статье, нити je она само право статичког очувања постоjeher, већ je она, и то he по својој суштини постојати све више, активна сарадтьа свих држава на општем прогресу свих народа. Право активна мирољубиве коегзистенције представља једну целину, представља један целовит део у саставу савременог међународног права, и то део који регулише садржину скоро свакодневних односа непосредно између држава у време мира. Појављивање права активна мирољубиве коегзистенције као једне целине у систему савременог међународног права представља разбијање традиционалне теоријске систематике међународног права. Отуда се све то тешко прима и тепгко прихвата, пошто смо навикли да ствари посматрамо у традиционалним, класичним категоријама заснованим на извесним установама које данас Beh припадају прошлости или полако силазе са „позорнице историје“ као установе које су више неспо]иве са савременим друштвеним развитком. Но то je данас нужно, ако се хоће да међународно право иде у корак са разве ј ем међународне заједнице и међународних односа. При томе треба посебно навести неке ствари које представљају битне промене у односу на прошлост. Међународно право у целини, а посебно право активне мирољубиве коегзистенције као његов врло знача] ан део, нема више ни ј едино ни првенствено за циљ да штити status quo већ да буде средство прогреса међународне заједнице у сваком правцу. При томе, међународно право се не може више да задовољава правним декларацијама у погледу положаја и учешћа сваке државе и сваког народа у међународном животу већ оно тежи да обезбеди и стварну једнакост, сувереност и равноправност држава, што значи да води нужно рачуна о економском положају сваке државе у целини међународних односа, предузимајући мере да се наслеђене заосталости што пре отклоне. На тај начин савремено међународно право треба нужно да прати развој