Анали Правног факултета у Београду

АПСТРАКТНИ ПРАВКИ послови

53

дужника хтела злоупотребити иако није био постигнут циљ посла, на пример, када би се малолетно или умно болесно лице обавезало на своју штету или кад би се неко обавезао на новчани износ а противредност нија добио. Касније се појављује exceptio поп numeratae pecuniae као специјалан приговор за случај да je неко обећао враћање зајма који није био примио. Каузални правни послови су пре свега били реални уговори који су ce закључивали тек предајом имовинске вредности ствари а нарочито тзв. безимени реални уговори: do ut des, do ut facias, facio ut des, facio ut facias, тј. када je нека имовинска вредност, ствар или радња прелазила узајамно из једне имовине у другу (с тим да су првобитне санкције те размене вредности биле кондикције из неоснованог обогаћења; ту се једна стара форма употребљавала за једну нову правку установу кроз коју се нарочито изражава робна база грађанског права). Но консенсуалност триумфује појавом тзв. именованих консенсуалних уговора: куповине и продаје (emptiovenditio), најма односно закупа (locatio-conductio), ортаклука (societas) и опуномоћења (mandatum). Не заборавимо да се чиста имовинска санкција у Риму појављује тек 104 г. пре н. е. (увео jy je Публије Антилије Руф). Упоредо са развојем и јачањем консенсуалности правних послова, губе свој значај и потискују се првобитни апстрактни и строго формални послови. Nexum je укинут укидањем дужничког ропства 326 пре н. e. (Lex Poetelia). Mancipatio (2) je постојао све до IV века н. е. (иако се попуштало од првобитне строге форме) али je уставном служио за обављање нарочитих послова, на пример, фидуцијарних, затим поклона, конституисања мираза и сл. Једини апстрактни посао који се прилагодио развоју права и који je прешао у Јустинијаново законодавство била ,je стипулација. Она je замегьивала меницу у данашшем правном промету. Путем стипулације могли су се обављати разни правни послови, a њен апстрактни характер je помагао брзини закључења посла и остварегьу захтева из њега. На пример, понекад се закључизала стипулација и за обављање куповине и продаје: продавац je стипулацијом обећао пренос .ствари а купац плаћање новца. Поред стипулације појавио се и fidepromissio као облик апстрактног правног посла са странцима (иако je fidepromissio у основи служио за оснивање обавезе из јемства). Појавили су се и тзв. литерарни контракти и то тзв. expensum-acceptum (убележавање примљенога и издатога у книге дужника и поверилаца) између Римльана и тзв. chirographum и syngraphum између Римљана и перегрина, али ти апстрактни правни послови нису преживели Јустинијаново законодавство.

(2) Изгледа да je манципација у почетку била само куповина и про да ja при чему су се ствари размењивале за новац; но пошто још није било кованог новца, метал кој им се ствар купила стварно се мерио на вази чије присуство и дал,е оетаје битни део обреда. Ипак двостраност посла и размене ствари за новац ништа не одузима од апстрактног карактера посла. Наиме, ту се не гледа на еквивалентност давања као касније, није важан стварни; економски ефекат куповине и продаје. Тако, ако се уместо стварне вредности кушьене ствари у вагу стави само један новчић као симболична куповна цена, манципација je ипак перфектна. С друге стране, ако je та формална размена била, извршена, странке je обавезивало оно што су изговориле том приликом (тзв. nuncupatio) без обзира на економски или правни цюь тих изјава. То je омогућило да се манципација улотребл,ава за обавл,ан>е веома разноврсних послова: залоге, послуге и секвестра, путем фидуције, за послове наведене у тексту па чак и за обављање неких послова у наследном и породичном праву (и еманципација води своје порекло од манципације).