Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

2. Апстрактни послови у савременом праву. Реципирано римско право и тзв. пандектно право које се развило на основу њега не води рачуна о апстрактним пословима (3). Стога je разумљиво да ни два велика законодавства која су се засшшала на реципираном римском праву, француски Code civil и аустријски Грађански законик (тзв. Општи грађански законик), нису познавали апстрактне послове, штавише у француском Грађанском законику кауза je била истакнута као услов важности правног посла. Чл. 1131 тог Законика каже да обавеза без каузе нема ефекта а следећи члан (1132) одређује да правки посао не важи чак ни онда ако у нему кауза није изражена. Интересантно je да наше најоригиналније законодавство, Општи имовински законик, који иначе представља законодавно дело високог ранга и који je антиципирао многе модерне установе права које су се после појавиле у Немачком грађанском законику и у Швајцарском закону о облигацијама, такође не познаје апстрактне правке послове. Немачки грађански законик међутим поново васкрсава апстрактне правне послове. Шта су апстрактни правки послови у савременом праву? Апстрактни правни посао je онај који обавезује учеснике у правном послу само на основу њихове изјаве воље, без обзира на правни или економски цшь који учесници тим послом xohe да постигну. Према томе за схватање апстрактног правног посла мора да се објасни појам каузе правног или економског циља правног посла. Познато je, међутим, да je то један од појмова у грађанском праву који теорија ни до данашњег дана није успела да рашчисти и да дође до јединственог става. Француска и немачка теорија имају различита схватања о том појму. Француска теорија у основи се join и данас надовезује на учење које je дао велики француски правни писац из XVII века Дома (Domat). По том учењу код двостраних теретних правних послова кауза због које се сваки учесник у послу обавезује јесте противчинидба коју добија од друге странке. Тако се купац обавезује да би добио ствар, продавац да би добио цену. Код реалних уговора кауза je сама предата ствар која ствара обавезу. Код доброчиних уговора то je animus donandi намера да се учини доброчинство. Слабост ове теорије je у томе што у прва два случаја узима известан објективан елемент као каузу а у трећем случају чисто субјективан. Но недоследност француске теорије je још и у томе што у учење о каузи уноси и појам тзв. забрањене каузе (cause illicite) а то у ствари значи забратьен

(3) У Средњем веку такође постоје код германских и словенских племена извесне анимизмом прожете правне форме приликом преноса ствари ко je се истовремено могу сматрати религијским обредима. Но у западноевропском феудализму реципирано римско право и канонско право потискује те обичајне форме. (То je још више био случај код словенских народа који су дошли под утицај Византине и у потребно: мери преузимали византијско право.) Ипак канонско право уводи једну нову правку установу заклетву. Заклетва je била обавезивагье (и то не само на имовинскоправно већ и на јавноправно дејство уколико се о јавном праву у феудализму може говорити, на пример, заклетва вазала према сизерену) позивајући се на бога или на неку другу хришћанску светињу. Заклетва се могла дати и без неке форме али je она у сваком случају била једнострана и апстрактна изјава воље. Заклетва je обавезивала без обзира на постигнути правни или економски циљ који се њоме хтело постићи. Црква се борила разним средствима против злоупотребе апстрактног карактера заклетве: дозвољавало ce ослобођеше од обавезе дате у заклетви у случају принуде и преваре а неки канонисти су то дозвољавали чак и за случај заблуде.