Анали Правног факултета у Београду

АПСТРАКТНИ ПРАВЫЙ послови

Уговор о преносу стварних права појављује се код деривативног стицања стварног права. Наиме, кад се преноси стварно право имамо два посла по немачком праву. Први je посао о отуђењу или уговор о обвезивагьу (Zuwendungsgeschäft) а други уговор о самом преносу или традицији (Verfügungsgeschäft). Међутим, да бисмо боље објаснили механизам преноса и стицаша стварних права по немачком праву, изнећемо основне системе стицагьа тих права у континенталном грађанском праву уопште. Имамо француски систем. По том систему стварна права а пре свега својина стггчу се самим уговором. Овај систем постоји и данас у совјетском праву (чл. 66 Грађанског законика РСФСР) и у праву других социјалистичких земаља, на пример, у четком и польском новом законодавству. Други систем je систем пандектног права који je преузео Аустријски а по њему и Српски грађански законик. По том систему за стицање својине и других стварних права потребна су два момента, тзв. правки основ и чин стицања, titulus и modus aquirendi. Правни основ се састоји у правном послу, уговору о куповини и продаји, поклону, легату и другом послу који преноси својину. Међутим, с§м уговор не преноси својину или друго стварно Гфаво него ствара само облигациони однос по коме поверилац из тог односа може тражити од дужника да на mera пренесе стварно право. Сам пренос стварног права пак je посебна, од правног основа различйта правка радња која се код покретних ствари састоји у предаји (традидији) а код непокретних у укњижењу односно у предаји тапије и означењу преноса на самој тапији. Та правна радња међутим није посебан уговор него je по некима тзв. реални правни чин (Realakt по аустријским теоретичарима), или су то два реална чина, или, по нашем мишљењу, две правке радаье од којих се једна састоји у напуштању својине или другог стварног права (иако то није дереликција) а друга у изјави воље да се она прима. Но ипак то није посебан уговор него само остварење, реализација ранијег уговора (6). По овом систему сйм пренос не ствара својину или стварно право ако му не претходи правни основ или ако правни основ није вал>ан. Према томе, ако постоји заблуда о правном послу између отуђиоца и стицаоца (или преносиоца и прибавиоца), или неки други разлог због чега посао који чини правни основ не важи, не важи ни пренос права. Стицалац није постао власник или уопште титулар те преносилац може да реивиндицира ствар коју je пренео. (Уколико je, разуме се, ствар индивидуално одређена.) Овај систем преноса стварних права изражен je у § 380 АГЗ. „Без основа и правног начина прибављања не може се задобити никаква сво-

да Традиционално схватање сваку изјаву воље сматра правним послом. Но у модерној теорији све се више спроводи диференцирање изјаве воље. Има изјава воље које нису правни послови иако имају за дејство постанак, престанак или промену неког суб јективног права односно правног односа! ПО нашем мишљењу правни посао настаје само оном изјавом воље која je каузална тј. која има за циљ пренос одређене имовинске вредности са једног лица на друго. Према томе изјаве воље које истовремено пред став љај у тзв. правку моћ (по немачкој тершшологији Hechtsgestaltungsreeht или Rechtsänderungsrecht), којпма се дакле не ствара субъективно право већ се само преиначује постојеће, нису правни послови. У изјаве воље које по том мерилу нису правни послови спадала би и предаја у циљу реализације, извршеньа одређеног правног посла чија се чинидба састоји у даваЊ У- За разлику од правних поелова ми смо такве изјаве воље. назвали правним радњама (у ужем смислу). (Вид. о томе мој „Увод у грађнско право" одељак о изјави воље као правној чињеници.)