Анали Правног факултета у Београду

58

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

јина“, (као и у §§ 317 и 320) те у § 226 ГЗ по коме: „За свако законо прибављање ствари једне изискује се пуноважан основ и закони начин“. (О томе говоре join и §§ 280, 285 и 292.) Општи имовински законик који je донет крајем прошлог века и у многоме представља претечу нових теоријских решења, задржао je исти систем. У чл. 836 Законик предвиђа: „Кад уговором стечеш право на влаштину неке ствари, ти самим тијем још ниси постао н>ен власник; ти можеш, истина, као и сваки други дужитељ тражити од свога дужника да пренесе на те влаштину; али [...] власник ћеш постати тек онда када буде уистину извршен обред који закон прописује тј. за непокретне ствари кад уговор судом потврђен буде, а за покретне, кад ти ствар предана буде.“ Трећи систем je систем Немачког грађанског законика. По том систему за пренос стварног права су такође потребна два момента али оба момента су правый послови који су додуше међусобно повезани и донекле условлены а ипак самостални. Први посао je посао о отуђењу којим се ствара обавеза да се својина или друго стварно право пренесе. Taj посао се зове још и основни или каузални посао јер он садржи каузу непосредни економски или правни цшь због кога се пренос врши. То je, на пример, посао о купонный и продаји у којој je стицанье купљене ствари циљ купчеве обавезе, затим то може да буде поклон, размена, легат, једнострано обећане награде или ма који други каузални посао. Такође и по немачком систему, поверилац из тог посла стиче потраживање да тражи пренос стварног права. Но сам пренос стварног права je посебан уговор, посебан двострани правни посао. То je самосталан и апстрактан уговор. Самосталан je због тога што сам тај уговор о преносу ствара стварно право за стицаоца. Апстрактан je због тога што се апстрахује од каузе која je означена у основном послу односно у уговору о обвезивању. Према томе, у том послу je битно да обе Странке, и отуђилац и стицалац, хоће отуђење односно стицаше неке ствари, тачније речено, права на тој ствари. А други у слов да њихова воља нема неки недостатак односно да сам тај посао о преносу нема неки разлог неважности. Постоји још и трећи услов да преносилац буде титулар права које се преноси. Међутим тај услов у ствари важи само за непокретности јер у погледу покретних ствари и немачко право прихвата принцип Code civil-a по коме савесност стицања консумира недостатак права код прибавиоца. (En fait des meubles la possession vaut titre чл. 2279 С. с.) Ако ови услови постоје, стицалац je стекао стварно право. Према томе он he стећи право и онда када не постоји кауза у основном послу или je она „неважећа“, тачније речено ако je посао о овбезиваау неважећи због заблуде, другог недостатка воље или из ког другог разлога. Према томе, ако на пример, A предаје Б ствар као поклон а Б je прима као продату ствар, ипак he Б стећи својину јер су странке хтеле пренос својине, иако се не слажу о каузи преноса, другим речима, ако постоји заблуда о правном послу; но ако А да je ствар на послугу а Б je прими као поклон, неће доћи до преноса својине jep се странке нису сагласиле о преносу својине; овде постоји заблуда не о основном послу него о самом послу о преносу. Ипак постоји веза између ова два посла. Наиме, иако je Б стекао својину на пренетој ствари, преносилац може да тражи тужбом за неосновано обогаћење повраћај