Анали Правног факултета у Београду

АПСТРАКТНИ ПРАВЫЙ послови

59

ствари или вредности те ствари. Недостатак каузе дакле овлашћује преносиоца не на реивиндикацију jep je својина пренета на стицаоца него на кондикцију из неосновано обогаћења jep je стицалац стекао својину без каузе. Разуме ce, оваква концепција апстрактног карактера правног посла о нреносу стварних права повлачи за собой и нарочиту конструкцију установе обогаћења без основа. По немачкој конструкцији неоснованог обогаћења сматра се да je објект неоснованог обогаћења она имовинска вредност на коју je стечено пуноважно право, на пример, својина или неко друго стварно право. Ипак се предмет таквог права може тражити тужбом из неоснованог обогаћења ако стидање тог права на основу правног посла о преносу није у складу у погледу каузе са основним послом о обвезивању. По конструкцией неоснованог обогаћења у нашем праву, неосновано обогаћење у највише случајева постоји управо онда ако нема титулуса, правног основа за стицање, па према томе лице чија се имовина повећала није стекло право на имовинској вредности којом се имовина повећала; или прецизније речено, када постоји несклад између имовине, као скупа права и имовинске масе, као скупа економских вредности ко je посредно или непосредно чине предмет тих права (7). Ипак, у крајњој линији, обе установе и у нашем и у немачком систему обављају исту функцију и у другом погледу имају истоветну технику. 4. Разни системи преноса стварних права. Откуд таква размимоилажења у системима преноса својине? Биће корисно да се сасвим кратко осврнемо на развој појединих система да бисмо боље објаснили немачки систем преноса стварних права апстрактним уговором о традицији. Француски систем по коме сам уговор преноси својину (чл. 711, 938, 1138, 1583 и друти С. с.) тј. по коме чим се уговор (чија се чинидба састоји

(7) Аустријски грађански законик не познаје неосновано обогаћење као јединствену установу насупрот Општем имовинском законику (чл. 601), Немачком грађанском законику (§ 812) или Шва ј царском грађанском законику (чл. 62). Поводећи се за римским правом старија законодавства не конструишу неосновано обогаћење као јединствену установу засновану на јединственом основном принципу. Француска теорија још и данас неосновано обогаћење смата квазиконтрактом а тужбу из неоснованог обогаћења познаје као actio de in rem verso римског права. Code civil набраја појединачне случајеве те тужбе а не формулише je као јединотвену тужбу. Аустријски грађански законик неоснованим обогаћењем чији ce повраћај тражи кондицијама по римском праву (§§ 1431 —1437) сматра само онај случај када je имовинска вредност прешла у имовину обогаћенога самом престацијом осиромашенога. За тај случај, по логици стицања стварних права по том законику можемо применити оно што смо горе рекли у тексту у погледу несклада између имовине и имовинске масе (иако и овде ако je реч о стварима одређених по роду практички својина прелази на обогаћенога jep се те ствари не могу идентификовати). Дакле ту се кондикције из неоснованог обогаћења употребљавају само онда ако се не може употребити реивиндикација a имају исти правый смисао као реивиндикација стицање без титулуса, правног оправдања. Но други случајеви неоснованог обогаћења, како се оно схвата по модерним законицима, тј. када се имовинска маса обогаћенога повећава не престацијом осиромашенога него на други начин, Аустријски грађански законик такође сматра као versio in rem. Поједине од тих случајева конкретно предвиђа АГЗ (§§ 416, 419 §§ 274 и 279 Српског грађанског законика), али има и општу одредбу о actio de in rem verso у § 1041. У тим случајевима може да пређе својина на ствари којом се обогаћује (ствар дакле прелази не само у имовинску масу него и у имовину) као на пример, код стицања својине спајањем или прерадом туђе ствари (наведени параграфы). Неки случајеви actio de in rem verso, на пример, приликом спајања ствари могу да се третирају и као накнада штете (на пример, у чл. 73 Опште имовинског законика). Но, ако je лице које изврши спајање савесно није могуће говорити о накнади штете.