Анали Правног факултета у Београду

90

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Пре света развој одговорности државе односно друштвено-политичких заједница као и самоуправних и самосталних друштвених служби и других правних лица je и у упоредном и у нашем праву такав да се не може ни замислити њихово функционисаше без одговорности. Наше право нарочито истине право на накнаду штете коју би грађанима неправилним и незаконитим радњама проузроковали јавни службеници у вези са вршегьем службе па га зато и уврстило у право које je загарантовано Савезним Уставом чл. 69) и другим одговарајућим прописима и општим правним правилима о одговорности за штету. По себи се разуме да у нашем праву право на накнаду штете није загарантовано само код вануговорне (деликтне) одговорности већ под одређеним условима и код уговорне одговорности за штету и то по правним правилима нашег имовинског права као ипо Општим узансама које je донео Пленум Главке државне арбитраже 18 јануара 1954. У случају одговорности за штету код нас се примењују и правна правила нашег имовинског права и одговарајући прописи који регулипп/ одговорност за штету. Међутим, одговорност пошта je у судској пракси истакла извесна питања која би због своје актуелности и значаја ваљало што пре решити нарочито стога што наше право нема посебних прописа с одговорности поште као што je то случај у упоредном праву а правила о олговорности поште из Светске поштанске конвенције примењују ce у мерунаридпом поштанском саобраћају и нису и не морају бити правна правила за одговорност у унутрашњем поштанском саобраћају који ce регулише националним законодавством. 2. Као што je истакнуто, после ослобођења нису донети нови прописи који би детально решили питање одговорности пошта али je Закон о организации југословенских пошта, телеграфа и телефона од 2. XII. 1960 <,.Сл. лист ФНРЈ“, бр. 50/1960) прописао: „Међусобна права и обавезе ПТТ предузећа и корисника поштанских, телеграфских и телефонских услуга уређују се посебним савезним законом“ (чл. 19). Овај посебни закон није донет. Међутим, Генералка дирекција ПТТ довела je Упутства за вршеьье лисмоносне службе и Упутства за телеграфску службу којима je регулисала на известан начин одговорност пошта али ова упутства наша судска пракса с разлогом не сматра позитивним правом већ само као унутранпье техничке прописе ПТТ који не могу обавезивати кориснике поштанских услуга. У таквој ситуацији у судској пракси појавила су се два гледишта у погледу одговорности пошта. По једном гледишту пошта одговара по општим правилима о одговорности за штету као и сва привредна предузећа апо другом пошта по правилу не одговара за обичне пошшьке и то на основу правних правила од пре рата, а уколико одговара она по тим правним правилима одговара само за књижене поштанске пошиљке и то под одређеним посебним условима. Од коликог je значаја решити правила о одговорности пошта довољно je само указати на неке примере из наше и иностране судске праксе из којих се могу приметити небројене могућности којима пословање поште